MOBING (šikaniranje)

RINGE :: Navodi mi gomilu primera koje ona smatra da su skolski primeri mobinga dok se meni to sve cini samo kao deo posla.

Fristajlo ::

RINGE ::
Navodi mi gomilu primera koje ona smatra da su skolski primeri mobinga dok se meni to sve cini samo kao deo posla.

Naravno da je subjektivno doživljavanje osnovno za procenu šta je mobing, a šta nije; ako bi nam naveo neki primer, mogli bismo i da procenimo ko je u pravu- ti, ili koleginica. Doca je još na početku teme dao tekst- Šta je mobing- pa se da i proceniti...

Fraya :: Ja ne bih imala nerava, a ni snage,ni zelje da nekome objasnjavam da sam ja kao OK.

Cak i ako ulazis u neke sudske rasprave sa firmom u kojoj radis,
i sud odluci u tvoju korist, tebi nema vise zivota u toj i takvoj firmi.
tek onda i pocinje pravi mobing.

Fristajlo ::Nikad ga nisam ni ispuštao; samo, ima raznih vrsta pajsera...

Fristajlo ::Budući da sam doživeo a i trenutno doživljavam taj odnos na svom radnom mestu, interesuje me da li još neko od učesnika foruma ima neka iskustva sa tim,

Nikolić je ukazala da je mobing u Srbiju čest u privatizovanim preduzećima.

Шта да се ради

Да ли ће закон спречити мобинг - Весна Балтезаревић

Kо је поштенији – вукови или људи


Склањамо се од туђих проблема да нас случајно не додирну
Мобингје појава која је типична за свет животиња. Посебно је изражена кодвукова који често из свог чопора отерају најслабијег члана осуђујући гатако да лута сам, без потпоре осталих чланова чопора. Такав њиховпоступак углавном представља осуду на брзу смрт. Једна од последицаДарвиновог схватања да је човек „специфична животиња” је трагање зазаједничким особинама у понашању човека и животиње. Могло би се рећи даје линија сусрета између животиње и човека биолошки нагон – односно даим је заједничко одржање врсте, а човек се надограђује кроз социјалнеодносе. Човек и животиња су се „срели” и код мобинга. Мада сам мишљењада су животиње „поштеније” јер мобинг примењују због одржања врсте, ачовек то чини због одржања власти и стечених позиција.О мобингу смо почели да причамо, али поставља се питање колико правихствари. Чак и уколико волите то што радите, а изложени сте прогону,почећете да се осећате несигурно на свом радном месту. Дочекивањесваког новог дана почеће са непознаницом – шта вам се ново спрема икоја је наредна немогућа мисија у коју ћете бити гурнути. Почећете дабринете за сигурност вашег посла, да постављате питања и анализиратешта то није у реду са вама.Запослени који је означен као жртва мобинга најчешће не зна шта мусе стварно замера и чиме је допринео да се нађе у таквој ситуацији,осећа се непожељно и што је најстрашније – незаштићено. Где год да одепо савет или по помоћ не добије ни помоћ ни одговор. Једине доступнеметоде за самозаштиту жртава су изношење случаја у јавност, жигосањеизвршиоца, штрајк глађу... Сад смо добили закон. Требало би даочекујемо да ће жртвама бити лакше. Видећемо. Ми смо специфично друштвокоје обожава моћне надајући се да ће и нама да уделе кору бајатогхлеба. Склањамо се од туђих проблема да нас случајно не додирну.Појединац је немоћан, а са друге стране свакодневно се сусрећемо сачињеницом да је солидарност социјалне групе изумрла категорија.Мобинг се управо и базира на методама које воде до отуђеностијединке која је неком својом индивидуалном особином довела до тога дапостане жртва. Најчешће жртва није тај статус „заслужила” због нечегшто може да се карактерише као свесно скривљено понашање. За статусжртве довољна је и пренаглашена индивидуалност и неприхватањеорганизационог обрасца који подразумева слепу послушност и извршавањесвих задатака које поставе креатори тих образаца. Уколико човек желидау таквом патолошки постављеном окружењу задржи право да будеиндивидуа која мисли и жели да искаже своје ставове и да творцу„обрасца за понашање” упути критикуврло лако постаје жртва мобинга.Изузетно позитивну улогу у превладавању стресних реакција имапсихосоцијална подршка и помоћ групе. Морал једне групе се неманифестује само квалитетом међусобних односа чланова већ и ефикасношћугрупе у суочавању са проблемима и степеном сагласности који је испољену њиховом решавању.У Србији, број људи који живи близу или испод границе сиромаштваутиче на то да се у самопотчињавању тражи „гаранција” за опстанак.Слепа послушност и одобравање насиља којем су други изложени, уз сталнододворавање руководиоцу, мирење је са психичким злостављањем жртавакоје се пред њима догађа. Управо ту лежи највећа одговорност групе занесолидарност и за допуштање насиља.Пред људима су могућа два правца даљег поступања. Један правац јеприхватање безличности, утапање у масу и преживљавање као пукозадовољење егзистенцијалних потреба. Овај избор подразумева ћутање исолидарност са вођом. Други правац, на који се још одлучују самомалобројни, јестеграђење сопствене индивидуалности унутар социјалнегрупе, неговање различитости и тражење адекватног третмана не само засебе већ и за све остале припаднике социјалног окружења. Ово другоопредељење носи са собом ризике, али и слободу да се оствари личност ида се распламса креативност. Уколико се на храброст одлуче самопојединци, највероватније ће бити погођени мобингом, билоруководиоца,који ће се осетити угроженим због њихове индивидуалности,било репресијом групе која није спремна да прихвати право на разлику.Оног тренутка када група схвати да голо преживљавање у ствари угрожавањен опстанак на свим другим пољима, осим на пољу биолошког одржањаврсте, окренуће се заштити свих својих чланова и самозаштити групе.Сви ми сносимо део одговорности за оваква збивања. Док не престанемода се заваравамо и док не извадимо главу из живог песка, свету ће битисве горе.Доктор правних наука, аутор књиге (у припреми) ,,Живи песак или како преживети мобинг“
Весна Балтезаревић
објављено: 22.09.2010.

Мобинг се управо и базира на методама које воде до отуђености јединке која је неком својом индивидуалном особином довела до тога дапостане жртва. Најчешће жртва није тај статус „заслужила” због нечег што може да се карактерише као свесно скривљено понашање. За статус жртве довољна је и пренаглашена индивидуалност и неприхватање организационог обрасца који подразумева слепу послушност и извршавање свих задатака које поставе креатори тих образаца.

Морал једне групе се не манифестује само квалитетом међусобних односа чланова већ и ефикасношћу групе у суочавању са проблемима и степеном сагласности који је испољен у њиховом решавању.

У Србији, број људи који живи близу или испод границе сиромаштва утиче на то да се у самопотчињавању тражи „гаранција” за опстанак.Слепа послушност и одобравање насиља којем су други изложени, уз стално додворавање руководиоцу, мирење је са психичким злостављањем жртава које се пред њима догађа. Управо ту лежи највећа одговорност групе за несолидарност и за допуштање насиља.

Ово друго опредељење носи са собом ризике, али и слободу да се оствари личност и да се распламса креативност.

A sta ako ne postoji nikakav obrazac, odnosno ako je u pitanju neorganizovanost, tj. da se sve resava u hodu?

Kakve veze ima moral tu?

Dakle, ovim svi dobrovoljno pristaju na 'mobiranje', tako da se desava mobing u dva smera- tako da onaj koji trpi mobing biva i i mober, je l'?

A sta ako oni koji treba u tome da ucestvuju, stalno posustaju?