Goran Tadić

Goran Tadić


Goran Tadić, kantautor, kompozitor i pesnik iz Novog Sada ( Vojvodina, Srbija) bavi se umetnošću iz sasvim sebičnog razloga - da bi imao šta da DOŽIVI.
Zbirka „Satenski stihovi“, objavljena u maju 2011. godine u Novom Sadu, sadrži sto ljubavnih pesama.
Zbirka „Oprosti mi stihove“, objavljena u septembru 2012. godine u Novom Sadu, nastavak je „Satenskih stihova“ i takođe sadrži sto ljubavnih pesama.
Zbirka „ Duša u mekom povezu“ , objavljena je u julu 2013.godine u Novom Sadu i  sadrži  sto ljubavnih pesama.

„U pesmama Gorana Tadića osnovna tema, intonacija i raspoloženje jeste nežnost. Ako postoje dve vrste pesnika, robusni i grubi i nežni ili melanholični, onda je Goran Tadić pesnik izrazito nežnoga duševnog sklopa i pitomog mentalnog habitusa.

Pesme Gorana Tadića jesu lična ispovest, ali bez maske i ulepšavanja, pune lucidnih preliva, antikonformističkih akcenata i nekonvencionalnih tonova.

U poeziji Gorana Tadića ima mnogo iskri, koje čitalački trenutak mogu da ozare obasjanjima neočekivanog smisla. Jednostavni i nepretenciozni (slobodni) stihovi Gorana Tadića i sami su dašak slobodnog mišljenja čoveka koji se ne miri da robuje istrošenim konvencijama i banalnostima života.

Iako za sebe skromno tvrdi da je „samo slovoslagač, nepismen i bezimen“ („Pesnik“), Goran Tadić je dostojan da se bez zazora i stida nazove pesnikom. Nepatvorenim. Pravim.“

prof. Miodrag Radović

(Deo recenzije zbirke pesama „Satenski Stihovi“)

Kako nastane pesma?

Misliš da je teško stihove pisati?

To je samo otisak duše na papiru.

Možeš ga gužvati, paliti, brisati,

al' ne možeš sprečiti strasti da naviru.



Moraš sebi krv isisati,

kožu izvrnuti, to boli, dabome.

Pa, da li je teško pesmu napisati?

Nije teško, kad imaš kome.

Najrođenija

Izvini, opet ja. Neću dugo...

Taman se dogovorim sa sobom da ću se pomiriti sa sobom,

taman shvatim da je vreme da ti oprostim sebe,

da je vreme da te pustim da dišeš svoj vazduh,

da odahneš i kad me se setiš

da ne crveniš od stida, ili od slučajne želje.

Taman mi se učini da sam na prevaru uspeo da uverim sebe

da ne znam šta je najbolje za mene

i da moram da živim ovo najgore, kad ono...

Otvorim oči, a svetlost i dalje miriše na tebe,

kao da si se tog trena mimoišla sa mojim zapuštenim očima

i uskomešala sve neuhvatljivo što mi pred njima miriše.

Nije to ono što želim da je.

To je neka neizlečiva boleština duše.

Srećom po tebe, nije zarazna sa ovolike vremenske razdaljine.



Dobro sam. Nije dobro kako je moglo biti, al’ dobro je.

Ne znam, kotrljam se niz život kako znam.

Kamenčić na trotoaru izabere me za igru,

pa šutiramo jedno drugo, tek da se nešto dešava,

tek da ne mislim na to da mi nedostaješ odavde do tebe.

Kad mi se učini da posustajem, trgnem se i nastavim da nabrajam

lepote i dobrote, kojih sam i sâm željan, a tebi sam ih prosledio.

Probudim se, a ne znam da li sam spavao,

zaspim, a ne znam da li sam bio budan.

Dobro sam, kasno je za bolje.



Svi moji datumi nose tvoje ime.

Pogledom crtam kalendar

sa tristašezdesetpet zaokruženih kvadratića,

u koje, samo meni vidljivim, nevidljivim mastilom iz oka

upisujem dvadesetšesti avgust,

u nadi da ću svakog dana umeti da živim, al’ prevara ne uspeva.

Jedino sam na tvoj rođendan srećan što sam rođen.

U predvečerje Praznika, srce oseti da oseća,

pa se razleti po grudima da spremi brlog i skine paučinu,

veže leptir mašnu oko sebe i samuje za praznom trpezom,

a najradije bi iskočilo od nestrpljenja

da ti uši izvuče što ga sekiraš (i da velika porasteš),

da te poljubi sto puta, da sto godina živiš,

al’ da obećaš da ćeš i u devedesetoj biti kao devojčica.



Srećan rođendan, Najrođenija!

Hvala nebu i njegovom vlasniku što te stvoriše.

Hvala Neznancu što je dopustio da znam da postojiš

i što mi ne brani da te...

Bolje da ćutim, ne bi verovala da još uvek umem,

uprkos tome što sam te ljubavlju okrenuo protiv sebe.



Srećan rođendan, Najrođenija!

Poklonu se u zube ne gleda,

a ova jevtina, kvarljiva, unikatna sitnica,

umotana u šuškavog i šašavog mene,

priželjkuje da je raspakuješ, stisneš i kažeš:

“Baš to sam oduvek želela da imam”.



Srećan rođendan, Najrođenija!

Saznaćeš šta želim, kada se ostvari,

jer meni se ostvari jedino ono što tebi želim.

I da želim, ne mogu prestati da želim, jer želju živim.

Moje su želje neprimereno raskošne,

iz straha da nešto ne propustim,

pa da mojom nepažnjom neki komadić tvog života,

nedajbože, postane ružan.

Ne bih to sebi oprostio,

kao što već sada ne mogu sebi oprostiti

što neću sve tvoje rođendane slaviti,

iz opravdanog razloga.



Pitam se da li ćeš nekog dvadesetšestog avgusta, po mom kalendaru,

svetlucavu, kičastu čestitku sa neba prepoznati kao moju

i parče torte, kao hranu za ptice, staviti u prozor

u znak zahvalnosti na lepim željama.

Od radosti što si me u mraku prepoznala,

na tren bih, skromno, prepolovio nebo svetlećim tragom,

da pomisliš da te zvezda skitalica izaziva da zamisliš želju,

koju sam nehotice propustio za tebe da poželim

i koju će ti, dok trepneš, “neko od mojih gore” ostvariti.



Srećan rođendan, Najrođenija!

Živi lepše no što za tebe živim.

Živi lepše no što te volim.

Živi kao da voliš što te volim,

a meni šta dâ Bog,

mada mi od Njega ništa ne treba,

kad mi ne dâ tebe, Najrođenija moja.

Piše mi se nešto nežno

Piše mi se nešto nežno, kao kad mi obrazom dotakneš usne

i šapneš: "Pričaj, umeš sa rečima...", pa te poslušam,

jer mi se čini da dišeš svaku moju reč

i da ćeš ostati bez daha, ako ćutim.

Na brzinu smislim bajku o nama, a ti pitaš:"Do kraja života?".

Naravno, kažem, dok mi grudima golicaš vrhove prstiju.



Piše mi se nešto nežno, kao kad mi šapneš odakle si,

al' nikom da ne kažem.

Zakunem se da ću tajnu odneti u grob, a ti se ljutiš što tako govorim

i tražiš da obećam da neću umreti prvi.



Piše mi se nešto nežno, kao kad ramenom dotakneš moj dlan,

pa želim da ti pregrizem bretele

i dozvolim tvojim mladežima da mi budu na vrh jezika,

kao ne mogu da se setim kako se zovu,

a ja sam im imena dao.



Čita mi se nešto nežno, kao kad čitam sa tvog dlana

da ćeš se udati za pesnika,

imati puno dece i u pedesetoj ostati udovica.

Skineš zamagljene naočare

i tada pročitam, mada razmazan,

zavet da ne smem umreti prvi.



Čita mi se nešto nežno, kao kad u tami čitam poeziju,

pisanu Brajevim pismom po tvojoj koži.

To te golica, a ja kažem: "Izdrži, sad će najlepši deo"...



Piše mi se nešto nežno, a ne umem bez tebe.

Razmazujem mastilo, gužvam hartiju

i svako slovo zvuči kao psovka,

jer ne znam koje nebo da molim

da ne prizna obećanje

da neću umreti prvi.

Ljubav mog života

Ljubav mog života ponekad se javi,
licemerno pita da l’ sam živ,
a ja, kako red nalaže, lažem:
“Znaš mene, tamo – ‘vamo”,
a nit’ kuda idem,
nit’ znam gde bih se vratio.
Proćaskamo o životu,
kao da se u njega razumemo,
dogovorimo se kakav bi trebao biti svet,
malo ogovaramo one koji nisu te sreće
da su savršeni kao nas dvoje,
nasmejemo se nečem što nije smešno,
tek da razbijemo tremu,
tek da izbegnemo temu
zbog koje bi se bar jedno od nas
moglo iznenada rasplakati.

Ljubav mog života ne ume da bude ljubav mog života,
a moj život ne ume bez nje da bude život.
Nije to toliko ni važno,
važno je da je, kako kaže, dobro,
a ni ja, kako kažem, nisam loše.
Ništa, čućemo se.

Nije se srce pokidalo samo

Nije se srce pokidalo samo,

neko je upleo prste,

neko zario kandže,

neko gricnuo, neko ujeo,

neko ga nije ni pipnuo,

neko ni pogledao,

neko mu se u lice smejao,

neko mu se smejao iza leđa,

neko ga je kleo, neko i prokleo,

nekom je bilo malo, nekom veliko,

nekom je prijalo, nekog je žuljalo,

nekom je bilo sve, nekom ništa,

neko ga se seća, neko ga ne pamti,

nekom je trebalo, sad nikom ne treba,

jer koga nema, nema ga, pa ga nema.


Nije se srce pokidalo samo,

uz moju pomoć kidao je ko je stigao,

jedino nisam siguran da li su mu više naudili

oni koji su ga voleli, ili oni koji nisu.

Ako...
GORAN TADIĆ
Ako umeš da slušaš,
noćas ću reći sve što sam prećutao,
ako budeš strpljiva,
nadoknadiću sve što smo propustili,
ako budeš radoznala,
otkriću ti tajnu skrivenu u tebi,
ako budeš stidljiva,
naučiću te čega ne treba da se stidiš,
ako budeš želela,
sve ću ti želje ostvariti...
... ako čvrsto zagrliš jastuk
i zamisliš da sam tu.

A šta ako ona očekuje da on krene u potragu za njom shvatajući to kao slatku igru? Ako je zabravio vrata, zabravio je i vrata srca svoga. Pa da.

Bez tebe se ipak može

Taman kad sam te zaboravio,

taman kad je sve postalo dobro,

ili sam se opametio,

pa mi je dobro kako god da je,

od nekud se pojavi potreba

da ti kažem da se bez tebe može,

mada se činilo da je nemoguće.

Ovde pucaju kao da nikad niko nije ubijen,

ljube se kao da niko nikad nije preljubljen,

nešto slave, vesele se, krckaju život,

a meni je samo dobro.

Ne želim da znam da li si pomislila na mene

u sitne sate pod dejstvom alkohola.

Ne želim da znam, jer znam da jesi,

ali više ne nasedam na jeftine trikove srca,

koji bi me kasnije skupo koštali.

Želim samo da znaš da ono što je bilo loše

nije bilo loše zbog mene,

jer, evo, nema te, a ipak je dobro.

Što ja volim kad je sladunjavo, neka me naučila na tako

Čita mi se nešto nežno,
kao kad u tami čitam poeziju
pisanu Brajevim pismom po tvojoj koži.
To te golica, a ja kažem:
Izdrži, sad će najlepši deo...
G. Tadić, iz pesme Piše mi se nešto nežno

Iceman Came ::Što ja volim kad je sladunjavo, neka me naučila na tako

Istina da ima u toj sladunjavosti slasti ali ne bih ja zabravila ništa, to su stege i oko srca, i oko duše a zašto da ih mučimo? Kome godi robija? Oguglaće i patiće srce, boleće ga a sve što boli izaziva suze a "ko te tera u suze, taj te ne voli..." reče neko pametan.

Ja prosto obožavam njegove stihove..tako su "mekani" i topli, golicaju dušu kad se čitaju


Dva – tri minuta

Ljuta si na sebe,
jer ti nedostajem, prznice mala.
Nedostajem i sebi
otkad smo sazvežđe podelili,
pa svako gazduje svojom samoćom.
Budalo jedna, nemaš pojma
koliko te volim, ovako budalast.
I drugi su blesavi, al’ ne umeju k’o ja
da lepo popričaju sa tobom kada te nema,
ni da poskakuju trotoarom, u pokušaju
da usklade korak sa tobom, nevidljivom.
Žao mi što nisi tu,
da vidiš kako je lepo sa tobom.

Ja samo mislim da nisi tu,
zato i ne volim da mislim,
jer znam da si tu.
Ne marim što svet misli
da pričam sâm sa sobom.
Nije do mene, već do sveta.
Nema svet oko za tebe.
Ne bih da uvredim nekog,
al’ nije ti svet dorastao.
Svet zanima imaš li miraz i čija si,
a meni jedino važno što si moja.

Neće biti da nisi tu.
Da je tako, prvo što bih uradio – umro bih,
a ostalo natenane, pa dokle doguram.
Ne bih tek tako pustio da odeš kod sebe.
Jedino ako sam se pokvario,
pa ne umem, k’o što umem, da te volim.
Sve mi liči da umem, kao prvog dana.
Evo, mogu ti prepričati  srce,
ako imaš dva – tri milenijuma vremena.
Čekaj, samo da mi srce uzme vazduh,
veliki je tremaroš kad izađe pred publiku.

Samo ću dva - tri minuta da odmorim od tebe,
dok u kafani preko puta popijem nešto protiv sebe.
Sitne ću pare da brojim, a državu da psujem,
posle ću opet da te volim, a to znači da tugujem.

Baš se radujem što mi dosađuješ.
Odavno bi otišla,
da ti nije lepo kod mene.
Svako voli da se ušuška u toplo,
da lenčari i bude mažen,
da sluša pesmu za laku noć
i bajku za dobro jutro.

Di si pošla, skitaro jedna?
Na prvom ćošku bi se setila
da si nešto zaboravila,
pa bi se brže – bolje vratila,
dok mi se srce ne ohladi
(ne bi, al’ bi brinula, kao da ga ne znaš).
Ne bi ti umela o sebi da brineš,
k’o što brinem ja,
zato je bolje da budeš tu gde nisi,
da svi vide to što samo oni ne vide.

Je l’  ti smeta što te volim?
Znam da i bez mene imaš briga preko glave,
al’ sve mislim neće biti da sam ti ja najveća.
Ako smetam, mogu da odem na neko vreme,
da vidimo kako bi nam bilo bez mene.

Samo ću dva - tri minuta da odmorim od tebe,
dok u kafani preko puta popijem nešto protiv sebe.
Sitne ću pare da brojim, a državu da psujem.
Posle ću opet da te volim, a to znači da tugujem.  


~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Nikog mi nismo prevarili, mila moja.
I Bog bi nam blagoslov dao
da smo se zatekli u njegovoj smeni.

~ iz pesme Naturščici u ambijentu romantične bajke

Gde je sreća Av?

Kada je imaš, sreća je statična u našim srcima. Možeš otići na kraj sveta uvek ćeš je sa sobom nositi a takva sreća se zove ljubav prema nekome. Moram biti precizna jer ljubav je širok pojam, volimo mnoge stvare a samo kada volimo ženu/muškarca o tome i pričamo, pevamo, sanjamo...

Zažmuri

(zbirka Satenski stihovi)



Zažmuri. Izvan tebe nema ničeg tako lepog, kao u tebi.

Samo zažmuri i želi... sve ostalo je moja želja da ti ispunim želju...

Nauči da želiš tako da ti se čini da neću umeti da je ispunim,

pa da se iznenadiš kad shvatiš da moraš želeti više da bi me sustigla...

Ponekad proviri, da proveriš jesam li stvaran,

nasmeši se što si šašava, pa si posumnjala.

Zažmuri. Nije mi mesto pod tvojim kapcima,

već na tvojoj koži, jer pod njom je postalo tesno.

Zažmuri. Ja sam tu da osetim šta vidiš dok žmuriš,

da prepišem iz tebe i zapišem po tebi stihove iz sebe,

inspirisane mojom željom da ti želju ispunim.

Lepa si, ali lepša si kada želiš da budemo lepi,

pa se pore otvore, da kroz moje iz tvojih, u tvoje kroz moje

prođe ovaj trenutak večnosti, podešen da kasni jedan svetlosni bljesak,

taman toliko, koliko je potrebno da progledaš dok žmuriš.

Znam da ponekad čuješ moje misli


Znam da ponekad čuješ moje misli.
Ponekad namerno na tebe mislim
tako da možeš da doživiš svaku moju misao.
Najčešće te zateknu pospanu,
pa nisi sigurna da li si me sanjala,
ili sam se ušunjao preko terase
da ti, misleći da spavaš, kažem nešto važno.
Trgneš se, ne znaš da li treba da te raduje
to što me čuješ kao da sam živ,
ili treba da te plaši paraljubavni fenomen
koji te s vremena na vreme zadesi.
Okreneš se na bok, zagrliš jastuk i rukama i nogama,
a on se rasplače, jer ne zna kako da ti pomogne
da me se jednom za svagda rešiš.

Neko vreme se praviš da me ne primećuješ,
ponadaš se da ćeš zaspati pre no što sećanja navale
na tvoje nejake grudi i nejake usne,
al’ moje misli uporno zavode tvoje misli,
pa jedno drugo podsećamo
na dane kada si me učila da budem srećan,
a ja tebe da budeš voljena.
Nasmešiš se, al’ odmah se uozbiljiš,
jer je prošlo to što je bilo
i treba napraviti mesta u srcu
za nešto što će možda biti,
nikad se ne zna.
Bolje da nisam dolazio, pomislim,
a ti osetiš moje misli,
pa misliš kako da me zadržiš još malo,
kad sam već tu, kad si već tu,
kad već ne znam šta ću sa sobom bez tebe,
kad već ne znaš šta ćeš sa sobom bez mene.
Mogli bismo gledati zajedničke fotografije, pomisliš,
a ja osetim tvoje misli
i predložim da gledamo zajedničke fotografije,
pa dugo u noć živimo prošlost.
Hvala ti za uspomene, kažeš i zaspiš.
Hvala za sve što mi nedostaje, kažem i zaspim.

(iz zbirke pesama Kad pročitaš, spali)

♥

V O L E Ć E Š

Ništa anđelima ne znači tvoja rešenost
da nekoga kome si suđena
kazniš svojom ravnodušnošću.
Ne pitaš se ti, već luđi od tebe.
Ne vredi se opirati
onome čemu se niko nije odupreo.

Dok trepneš postaćeš najlepša,
najdraža, najbolja, najsve
nekom najlepšem, najdražem,
najboljem, najsvemu,
žvrljaćete gluposti
po stranicama spomenara,
kao da vam je prvi put,
kao da vas niko nikad
nije povredio do srži,
kao da se niste zarekli
da vas niko nikad neće
povrediti do srži,
kao da znate šta radite,
kao da tako hoćete,
kao da se vi pitate,
a ne neko luđi od vas.
Volećeš, uprkos rešenosti
da nikad nikog nećeš voleti
onako kako si nekad nekog volela.

Oči naše, Goran Tadić

♥

Samoća

Kada si sam, niko ne čuje da vrištiš u sebi,
niko ne zna da te možda više i nema.
Samoća je kada imaš tri godine,
kažu ti da sačekaš dva minuta,
a ti ne znaš koliko je dva minuta,
pa čekaš dok si živ.
Samoća je kad prestaneš da voliš,
jer si umoran od ljubavi.
Samoća je kada te sve boli.
Samoća je kada se praviš da te ništa ne boli.
Samoća je kada ne želiš da spavaš,
jer znaš šta te čeka kada se probudiš.
Samoća je kada bi bolje bilo da te nema.
Samoća je kada te je strah
i da pomisliš da si sam.
Samoća je kada te strah od samoće
natera da budeš sam.