Omiljeni odlomak iz knjige

Izvdojte odlomak iz knjige koji je na vas ostavio snažan utisak.

'' ... oni ljudi koji sili umetnosti nose i u telu i u dusi, koji imaju oruzje da svakog coveka na kolena bace, koji imaju moc da i iz najtvrdje oholosti suze iscede.''

(I.Sekulic, Djakon Bogorodicine crkve)

"I ako je vasa blizina daleka, onda je vasa daljina vec pod zvezdama i veoma velika, radujte se svom rastenju i razvoju, u koji ne mozete nikog da povedete sa sobom, i budite dobri prema onima koji zaostaju, i budite sigurni i spokojni pred njima, i ne mucite ih svojim sumnjama i ne plasite ih svojim pouzdanjem ili svojom radoscu, koje oni ne bi mogli da shvate"
Rajner Mareija Rilke

... Mala promjena danas donosi nam dramatično drugačije sutra . Postoje veličanstvene nagrade , za one koji izaberu teške putove , ali godine skrivaju te nagrade . Svaki izbor proveden je u slijepoj nebrizi , i nema nikakve garancije od svijeta koji nas okručuje ... A ovaj pokraj njega , vidiš ? Jedini način na koji ćete izbjeći sve dramatične izbore je napustiti društvo i postati pustinjak , a to je zastrašujući izbor . A to je povezano sa ; Karakter se stvara ako primamo naš vlastiti osjećaj za dobro ... i ako vjerujemo idejama da smo sigurni hoće li se pokazati ispravnima . Jedan od izazova naše pustolovine na Zemlji je izdići se iznad sustava smrti - ratova , religija , nacija , destrukcije - odbiti pripadnost ijednoj od njih , i umijesto toga izraziti najviši oblik vlastitoga bića onakvog kakvog znamo biti ...


Richard Bach

,, ... kada se čovjek dublje zagleda u dušu svijeta , lako shvati da na svijetu uvijek postoji jedna osoba koja čeka onu drugu , bilo to nasred neke pustinje ili nasred nekog velikog grada ... I kada se te osobe sretnu i njihovi pogledi ukrste , sva prošlost i sva budućnost gube svaki značaj ... i samo taj trenutak postoji ... ,,


Paulo Coelho ; Alkemičar

Voleti, pre svega, ne predstavlja uopste ono sto se zove nestajati, predavati se i spajati sa drugim bicem(jer sta bi bilo spajanje nepreciscenog i nezavrsenog, jos nesredjenog), to je uzvisen povod za pojedinca da sazreva, da u sebi nesto postane, da postane jedan svet, svet za sebe drugom za ljubav, to je velik, neskroman zahtev koji mu se postavlja, nesto sto ga odabira i opredeljuje za daleka dostignuca.samo u ovom smislu, kao zadatak da obradjuje sebe("osluskivati i kovati dan i noc"), smeli bi mladi ljudi da koriste ljubav koja im se daje.Nestajanje u drugom bicu i predavanje i svaka vrsta zajednice, to nije za njih (koji jos dugo, dugo moraju da stede i skupljaju), to je ono konacno, mozda ono za sta citavi ljudski zivoti sad jos jedva dostizu.

Rilke

"Svet je za čoveka dvojak zbog njegovog dvojakog stava.
Čovekov stav je dvojak zbog dvojnosti osnovnih reči koje je on sposoban da kazuje.
Osnovne reči nisu reči svaka za sebe, nego parovi reči.
Jedna osnovna reč je par Ja-Ti.
Druga osnovna reč je par Ja -Ono, pri čemu se takođe, a da se osnovna reč ne promeni, Ono može zameniti sa On ili Ona.
Prema tome je čovekovo Ja dvojako.
Jer Ja u osnovnoj reči Ja-Ti je drugo nego u osnovnoj reči Ja-Ono.
Osnovne reči ne iskazuju nešto što bi postojalo van njih, nego izgovorene zasnivaju neko postojanje."

JA I TI

Martin Buber

U igri prestola postoje samo pobednici i pokojnici.Trećih nema.

Igra prestola, DŽ. R. R. Martin

'Zasao neki momak u sumu Striborovu, a nije znao da je ono suma zacarana i da se u njoj svakojaka cuda zbivaju. Zbivala se u njoj cuda dobra, ali i naopaka - svakome po zasluzi. Morala je pak ta suma ostati zacarana, dokle god u nju ne stupi onaj, koejmu je milija nejgova nevolja, nego sva sreca ovoga svijeta.'

(I.Brlic-Mazuranic, Price iz davnine - Suma Striborova, e -izdanje, str.25)

cela prica

Koliko puta smo poželjeli imati više tijela ! Samo još , nekoliko tijela , i mogli bismo ostati i otići u isto vrijeme . Mogli bismo tiho živjeti u divljini gdje bismo u miru promatrali izlazak sunca ... ukrotili divljinu , obrađivali vrt i živjeli blizu Zemlje . I u isto vrijeme mogli bi biti gradski ljudi , koji se bacaju u gužvu i koje gužva satire , gledati filmove i snimati ih ... Da imamo , više tijela , mogli bismo upoznavati i sretati ljude svakoga sata ... i u isto vrijeme biti sami zajedno , istovremeno gradili mostove i utočišta , naučili svaki jezik , savladali svaku vještinu , proučavali , provodili i podučavali sve što bismo željeli znati raditi ... radili , sve dok ne bismo pali s nogu i uopće , ništa ne radili ...

Richard Bach ; Jedno

Ми идемо у Смарагдни Град да видимо Великог Оза - одговори Дороти - и застали смо да у твојој колиби проведемо ноћ.
- Зашто хоћете да видите Оза? - упита он.
- Желим да ме врати кући, у Канзас, а Страшило жели да му Чаробњак стави мало мозга у главу - одговори она.
Лимени Дрвосеча као да се за тренутак дубоко замисли, а онда рече:
- Мислите ли да би Оз могао да ми да срце?
- Па, претпоставИјам да би могао - одговори Дороти. - То би требало да буде исто тако лако као да Страшилу да мозак.
- Тачно - одговори Лимени Дрвосеча. - Дакле, ако ми дозволите да вам се придружим, и ја ћу да пођем у Смарагдни Град и замолим Оза да ми помогне.
- Хајдемо - срдачно рече Страшило, а Дороти додаде да се радује његовом друштву. На то Лимени Дрвосеча пребаци секиру преко рамена и они се упутише кроз шуму, све док не дођоше до пута поплочаног жутим опекама.

Zlocin je ludaka u tome da on sebe svemu pretpostavlja.Ovo bogohulno samoisticanje mi je gnusno kod onih koji ubijaju,a uzasava me kod onih koji vole.Za te je tvrdice voljeni stvor jos samo zlatnik oko kojeg grce prste.On vise nije nista do bog:jedva neka stvar.Opirem se da te pretvorim u predmet,ma bio to i Voljeni Predmet...

Margarit Jursenar...

Branko Copic,
Bašta sljezove boje


Muškarci obično slabo razlikuju boje, ali jedan takav neznajša u bojama kakav je bio moj djed, e, takvog je bilo teško naći. Njegov spektar svodio se na svega četiri osnovne boje, a ono ostalo – to nije ni postojalo ili se svodilo, u najmanju ruku (ako je čiča dobre volje!), na neki vrlo neodređen opis: “Žuto je, a kao i nije žuto, nego nešto onako – i jeste i nije.”
Kako je na ovome našem šarenom svijetu većina stvorenja i predmeta obojena “i jest i nije” bojom, to je s mojim djedom oko toga uvijek dolazilo do nesporazuma i neprilika.
U jedno od najprijatnijih doba godine, skoro preko noći, rascvjetao bi se u baštici kraj naše kuće crni sljez i ljupko prosinuo iza kopljaste pocrnjele ograde. On je u mirna sunčana jutra zračio tako povjerljivo i umiljato da to nije moglo izmaći čak ni djedovu oku i on bi udobrovoljeno gunđao majući se po dvorištu:
– Pazider ga, sva se bašta modri kao čivit.
Ono, istina, na sljezovu cvijetu jedva da je negdje i bilo tragova modre boje, ali ako je djed kazao da je modra, onda ima da bude modra i kvit. Isto se tako moglo desiti da neke godine djed rekne za tu istu baštu da se crveni, i onda za tu godinu tako i važi: sljez mora ostati crven.
Djedov rođak Sava Damjanović, negdašnji kradljivac sitne stoke, a pod starost ispičutura i pričalica, i nenamjerno je znao da najedi mog dobrog djeda. Dok djed priča, on ti ga istom začuđeno prekine.
– Otkud lisica crvena kad je žuta!
– Hm, žuta? – beči se djed. – Žut je tvoj nos.
Sava zabrinuto pipne svoj ružičast baburast nos i vreči:
– Crvena! Ta sve nacije odavde do Bihaća znaju daje žuta, a ti…
Savin svijet prostire se do Bihaća, jer je čiča nekoliko puta tamo ležao u hapsu, ali čak ni ti prostori ne mogu da razuvjere mog djeda.
– Hm, Bihaća! I drugi su ljudi ležali u bihaćkoj Kuli pa ne vele da je lisica žuta. Bolje ti je pij tu moju rakiju i ćuti, ne kvari mi unučadi.
A unučad, nas troje, nabili se u došak blizu starca i čekamo kad će Sava započeti sa svojim lopovskim doživljajima. Prepirka o bojama baš nas nimalo ne interesuje, lisica je lisica, pa ma kakve farbe bila.
Zbog djedove tvrdoglavosti u pogledu boja, i ja sam, već na prvom koraku od kuće, upao u nepriliku.
Bilo je to u prvom razredu osnovne škole.
Negdje sredinom godine učiteljica nam je pričala o vuku, te živi ovako, te hrani se onako, dok će ti odjednom upitati:
– Djeco, ko zna kakve je boje vuk?
Ja prvi digoh ruku.
– Evo ga, Branko će nam kazati.
– Vuk je zelen! – okidoh ja ponosito.
Učiteljica se trže i začuđeno nadiže obrve.
– Bog s tobom, dijete, gdje si to čuo?
– Kaže moj djed – odvalih ja samouvjereno.
– Nije tačno, vuk nije zelen.
– Jeste, zelen je! – neočekivano se uzjogunih ja kao pravi unuk čestitog djeda Rade.
Učiteljica mi priđe sasvim blizu, ljutito uzriki u moje lice i povuče me za uvo.
– Kaži ti svome mudrom djedu da to nije istina. Vuk je siv. Siv, zapamti.
Skoro plačući otklipsao sam toga dana kući i šmrcajući ispričao djedu sve što se u školi dogodilo.
Ni slutio nisam kakva će se bura oko toga podići.
Šta! Pred čitavim razredom njegovog unuka, miljenca, tegliti za uši, a uvaženu starinu posprdno nazvati mudrim, bolje rečeno, budalom! Dotle li smo došli? I još reći da vuk nije zelen već nekakav… hm! E, to ne može tek tako proći.
Sjutradan, pušući poput guska, djed je doperjao sa mnom u školsko dvorište i pred svom dječurlijom razgalamio se na učiteljicu:
– A je li ti, šiškavico, ovakva i onakva, ti mi bolje od mene znaš kakav je vuk, a? Nije zelen? Pazi ti nje! Ja se s vucima rodio i odrastao, čitavog vijeka s njima muku mučim, a ona ti tu… Po turu bi tebe trabalo ovim štapom, pa da se jednom naučiš pameti.
Izvika se djed, rasplaka se učiteljica, a mi đaci, od svega toga uhvatismo neku vajdu: toga dana nije bilo nastave.
Već sljedećeg jutra djeda otjeraše žandarmi. Odsjedi starina sedam dana u sreskoj “buvari”, a kad se vrati, ublijedio i mučaljiv, on mi naveče poprijeti prstom.
– A ti, jezičko, nek te ja još jednom čujem da blejiš kakav je ko, pa ću ti ja pokazati. Vuk je zelen, heh! Šta te se tiče kakav je vuk.
– Pa kad me je ona pitala.
– Pitala te, hm! Imao si da ćutiš, pa kvit.
Sljedećeg proljeća, bujnog i kišovitog, sljez u našoj bašti rascvjeta se kao nikada dotad, ali starina kao da ga ni zapazio nije. Nisu ti pomogli ni sva trtljanja neumornog rođaka Save, djed je bio slijep i za boje i za sve cvijeće ovoga svijeta. Tuga da te uhvati.
Minulo je od tih neveselih dana već skoro pola vijeka, djeda odavna nema na ovome svijetu, a ja još ni danas posigurno ne znam kakve je boje sljez. Znam samo da u proljeće iza naše potamnjele baštenske ograde prosine nešto ljupko, prozračno i svijetlo pa ti se prosto plače, iako ne znaš ni šta te boli ni šta si izgubio.

Hermann Hesse

NARCIS I ZLATOUSTI

Narcis: „Govorim ti ozbiljno. Nije naš zadatak u tome da se približimo jedan drugom, kao što se ne sastaju ni sunce i mesec, ni more i kopno. Nas dvojica smo, prijatelju dragi, sunce i mesec, mi smo more i kopno. Naš cilj nije da se slijemo jedan sa drugim, vec da saznamo jedan drugoga i da jedan u drugom naucimo da vidimo i poštujemo ono što taj drugi jeste: naša suprotnost i dopuna.“

„Ah, sve je nerazumljivo i u suštini tužno, iako je i lepo. Ništa se ne zna. Živi se tako i ide po zemlji, ili se jaše kroz šume, a poneke stvari gledaju coveka sa tolikim ocekivanjem i obecavanjem, tako bude cešcnju: neka zvezda uvece, neki plavi zvoncic, neko jezero zeleno od ševara, oci nekog coveka ili neke krave, i ponekad se cini kao da se istog trenutka mora desiti nešto dotle nevidjeno, a ipak odavno priželjkivano, kao da sa svega mora spasti koprena; ali onda to prolazi, i ništa se ne zbiva, i zagonetka se ne rešava niti iskrsava tajna carolija, i na koncu ostariš i izgledaš prevejan kao otac Anselmo ili mudar kao opat Danijel, a možda ni tada još ništa ne znaš i dalje jednako cekaš i osluškuješ.“

„Misticari su, ukratko i pomalo grubo receno, oni mislioci koji ne mogu da se oslobode predstava, dakle uopšte nisu mislioci. Oni su potajni umetnici: pesnici bez stihova, slikari bez kicice, muzicari bez tonova. Medju njima ima veoma darovitih i plementih duhova, ali oni su svi, bez izuzetka, nesrecni ljudi. I ti si mogao da postaneš takav. Umesto toga si, bogu hvala, postao umetnik i zavladao si svetom slika, gde možeš biti stvaralac i gospodar, mesto da se kao mislilac zaglibiš u onome što nije za tebe.“

Jedina nasa duboka i iskrena zelja jeste da se priblizimo nekome.Od tog trenutka pocinju da se sklapaju veze,muskarac i zena ulaze u igru,ali ono sto se desi pre toga-privlacnost koja ih je spojila-to je nesto sto je nemoguce objasniti.To je nepatvorena zelja,u najcistijem obliku.I dok je ta zelja jos u cistom obliku,muskarac i zena se zaljubljuju u zivot,prozivljavaju svaki trenutak,s punom predanoscu i svescu,iscekujuci neprestano pravi cas za objavu posvecenja.Osobe u tom stanju ne osecaju nikakvu zurbu,ne ubrzavaju dogadjaje nepromisljenim postupcima.Znaju da ce se dogoditi ono sto je neizbezno,da istina uvek nadje nacin da se ispolji.A kad kucne cas,ne oklevaju,ne propustaju priliku,ne gube nijedan carobni trenutak,jer postuju vrednost svake sekunde.
Onaj ko je sposoban da oseca,zna da je moguce uzivati cak i pre nego sto dotakne drugu osobu.Reci,pogledi,sve to sadrzi tajnu plesa.Onaj ko posmatra i otkrije osobu o kojoj je oduvek sanjao,zna da se sexualna energija ispoljava pre samog sexualnog odnosa.Najvece zadovoljstvo nije u sexu,vec u strasti.Kada je strast velika,sex doalzi da bi dovrsio ples,ali on nikada nije bitan.
Onaj ko je zaljublejn,uvk vodi ljubav,cak i kada to ne radi.Kada se tela susretnu,to je samo prelivanje case.Mogu ostati zajedno satima,cak i danima.Mogu zapoceti ples jednog dana,a zavrsiti drugog,ili cak i ne zavrsiti,od tolikog zadovoljstva.To nema nikakve veze sa 11 minuta.
I najjaca odlucnost i volja ovog sveta ne moze spreciti da ljubav izmeni pravila igre u jednoj sekundi
P.K

Vi znate sta je to sto je mene progutalo. I posto nema nikakve nade , a u vasim ocima sam nula, zato i govorim otvoreno: svuda vidim samo vas, a sve ostalo mi je svejedno. Zasto i kako vas volim- ne znam. Znate, vi mozda uopste i niste lepi? Zamislite , ja uopste i ne znam da li ste vi lepi ili ne? Cak ni u licu? Srce vam, sigurno, nije dobro, a da vam um nije plemenit- i to je vrlo verovatno. (…)
Znate li da cu vas jednog dana ubiti? Necu vas ubiti zbog toga sto cu prestati da vas volim, ni iz ljubomore, nego onako, prosto cu vas ubiti jer me neki put nesto vuce da vas pojedem.“
„A znate li da je, osim toga, i opasno da nas dvoje sami setamo. Mene je vec mnogo puta neodoljivo vuklo da vas pretucem, unakazim, udavim. I mislite li da do toga nece doci? Vi cete me dovesti do bunila. Tek valjda necu od skandala prezati? Ili od vaseg gneva? Sta se mene tice vas gnev? Ja volim bez nade i znam da cu vas posle toga jos hiljadu puta vise voleti. Ako vas ikad budem ubio, moracu, naravno, i sebe da ubijem; a ja sebe koliko je god moguce duze necu ubijati , kako bih taj neizdrzljivi bol da budem bez vas osecao sto duze. I znate li jos jednu neverovatnu stvar: ja vas svakim danom volim sve vise, a to je takoreci nemoguce.“
Kockar, Dostojevski ..

Zaljubljenost i ljubav


То је страсно осећање које одузима и срце и душу и дух и памет, а оно што после тога остаје је збуњено и слуђено биће. Сваки нормалан човек или жена из искуства зна да је осећај заљубљености нешто као помућење разума од узбурканог страсног срца. Често може бити опасно јер води исхитреним и штетним поступцима због којих се можемо кајати цео живот. Неретко ту нема ништа осим чулне напетости и телесне зависности, он готово ништа не даје, а одузима скоро све. Због тога се каже да су заљубљени слепи код очију.
Није ни чудно што то осећање потпуно обузима скоро искључиво пубертетлије. Када је човек "сав свој" он има изграђен одбрамбени механизам који га спречава да падне потпуно у вртлог страсти. Ако се заљубљеност деси којем старијем човеку или жени, реч је свакако о незрелим особама.
Љубав и заљубљеност је нешто сасвим различито. Заљубљеност је опијеност, одузетост свести од стране опасне смеше страсти, док љубав то искључује. Она је свесна и слободна, те отуда јој моћ да утиче на људе. Заљубљеност је деструктивна по свест и душу, док је љубав креативна и креација сама по себи. Заљубљеност је самогубљење у испразности чула и опасних маштања, а љубав самотражење и самоналажење у заједници са другим бићем. Заљубљеност је узимање од других, захтев за давањем Мени Величанственом, она је сујетна, завидна, параноична и поробљавајућа, а љубав кроз предавање себе другом и поништавање ега води ка остваривању људске личности. Стога су заљубљеност и љубав сасвим супротна осећања, иако се ово прво маскира у друго (уосталом као и свако друго „зло“).
Но њихово је порекло из истог - из потребе за другим људима, из тежње да се превазиђе самоуништавајућа самоћа. Оба ова осећања покреће људска енергија и потреба за заједницом и љубављу. Али су им путеви и циљеви потпуно другачији. Док заљубљеност тежи узимању туђе пажње, воље и у крајњој линији личности, у циљу себичне самољубивости, па и гордости, љубав иде ка давању себе другом, поништавању сопственог егоизма кроз пожртвованост, кроз несливено јединство две личности. Кроз ту жртву човек излази из своје чауре и остварује се као зрела и слободна личност. Звучи нелогично, али то зна свако ко је икада икога заиста волео, ко се за икога или ишта искрено жртвовао.
Свака истинска вера тежи да човека оплемени, а пут за човеково оплемењење је љубав. Љубав према ближњима и према Богу (преко богољубља до човекољубља и обрнуто) је родно место слободне и реализоване људске личности. Никако заљубљеност. Она је родно место конфузије и греха, основ егзистенцијалне осакаћености и поробљености. Није заповест "Заљуби се у Господа свога", већ "Воли Господа свога", као што није "заљуби се у ближње, као у себе самог" већ "воли своје ближње, као себе самога".

..Vidis, rekao sam sebi, to je neobicno- ljudima je uvijek lakse da povjeruju u neku psiho zajebanciju i ludilo, nego u iskustvom potvrdjeno i jasno objasnjenje. Jer, u sustini, koliko se god to meni svidjalo, i koliko god strastveno zelio da povjerujem u Vilminu teoriju ona trazi stanovitu savitljivost uma....

Njabeo sam ko žuti mrav ,zbog svijih shvartanja koja su ostala neshvaćena u društvu malograđanskog duha koji izlazi iz domena razmišljanja i shvatanja slobodne misli..Uslovno rečeno...Doktrina neobjašnjivog leži u shavatanju neshvatljivog i neobjašnjivog zahtijevajući obrazloženje demokratije misli u cjelini njene postojanosti ...

"JA IMAM MORALNU OBAVEZU PREMA NJEMU"..Vilmi je ta formulacija bila neobicna i smijesna, pa se nagnula prema meni, i onako diskretno pripita malo, sapnula.."A STO TO ZNACI ORALNA OBAVEZA" oboje smo se narednih nekoliko minuta nekontrolisano smijali njenoj prekrasnoj omasci. Od tad taj izraz "ORALNA OBAVEZA" postao je nasa, savrseno jasna sifra, interni izraz za ono sto moja draga radi naprosto nenadmasno....

Sreca,to je osecanje da covek ima sto mu je najpotrebnije.
Neki su mudraci smatrali srecom samo suficit covekovog blagostanja.
Covekova sreca, medjutim, ne moze nikad biti potpuna ako i svaki svoj prohtev uzme za potrebu;
a to je bas najcecsi slucaj.Svaki uspeh i svaki dobitak znaci radost, ali ni sreca nije u stalnim uspesima, nego samo u ostvarenju jedne cetralne namere.
Zato nije cudo sto je skromnost smatrana za srecu vec otkad ljudi postoje.

Mi smo istinski dobri samo kad smo istinski crecni.Nesreca kvari srca i rusi karaktere.Retko je bilo ljudi koji su odoleli otrovima nesrece i produzili da vole duge ljude.Narocito onaj kome su drugi ucinili nesrecu, omrzne i neduzne.

Covek po svojoj slabosti i sujeti, sve svoje srece pripisuje samo sebi, a svoje nesrece samo drugom...

Mali ljudi ne znaju da treba biti velikodusan ne samo prema nesrecnim nego i prema srecnim.

Ljudi mogu da nesebicno vole, ali retko nesebicno mrze.
Svaka mrznja je strah ili zavist.
Mrznja je najcesce strah, jer covek ne mrzi nego samo onog koga se boji.
Covek odista hrabar ne mrzi nego prezire.
U osecanju mrznje ima unizenja za nas same, u preziranju ima ponosa i uverenja da smo bolji i visi od onog koga preziremo, i da mozemo bez njega, i da smemo protiv njega.
Nikad mrznja ne dolazi iz razlike uverenja, ni iz razlike moralnih principa.
Pravi visi covek ne mrzi cak ni onog koga se boji.
Mrzeti vece od sebe,to je osecanje sluge prema gospodaru, a ne gospodara prema sluzi;
a mrzeti slabije od sebe, to je bolest ili pometenost.

/Jovan Ducic-"Blago cara Radovana"/

Andrea de Karlo - Pravi život

‘Svako od nas očekuje neverovatna iznenadjenja koja donosi život. Čak i onaj koji to nikada ne prepozna. Skrivena ispod njegovih misli, jeste ideja koja će mu u jednom trenutku doneti, odnekud, najneverovatniji poklon, koji će sve promeniti i učiniti njegov život uzbudljivim i zabavnim kakav nikada nije bio. I kada se nadjemo pred osobom koju smo, kako nam se čini, prepoznali, mislimo da je on ili ona to čudesno iznenadjenje koje smo oćekivali.'
'A nije?'
'Tačno. Ponekad uvidimo da smo napravili pogrešnu identifikaciju. Ali ako se to ne dogodi, posle nekog vremena počinjemo da mislimo kako osoba koju smo prepoznali nije sama po sebi čudesno iznenadjenje, nego je posrednik.'
'Šta hoceš da kažeš?'
'Da ima moć da nam otvori skrivena vrata, da oslobodi put duž hodnika i kroz sobe i bašte, do kojih nikada ne bismo stigli sami, iako smo ih zamišljali.'
'A nije tako?'
'Ponekad jeste. Na početku, barem. Ulazimo, zaista, u očaravajuće sobe i bašte.'
'A zatim?'
'Dogadja se, skoro uvek, da jedno od njih ili oboje počnu da stavljaju nameštaj u sobe i čajne stočiće i stolice u bašte i veoma brzo, njihova energija biva potrošena na ove aktivnosti prisvajanja i organizovanja prostora. Umesto da nastave dalje prema drugim sobama i baštama, zaustavljaju se u prvima koje su otkrili i opremaju ih.'
'I onda?'
'Onda počnu da se ponavljaju postupci, pa i prizori, sve dok jedno od njih ili oboje ne izgube entuzijazam i zadovoljstvo i pažnju. Zaboravljaju zadovoljstvo koje su imali kada su stigli do one prve sobe ili prve bašte. Zaboravljaju kako je bilo čudesno kad su ih našli.'
'I šta se dogadja?'
'Ostaju tu, kao da se nalaze na jedinom mestu na svetu gde bi mogli biti. Čak i da je udobno i lepo, ali samo to. I posle nekog vremena, jedno od dvoje, počinje da se oseća zatvorenim i počinje da traži vrata da izadje. Na početku ih samo otvori. Zatim izadje malo napolje. A onda, iznenada, nestaje. Onaj drugi ili ona druga, ostaje tu sa svojim nameštajem i ne shvata baš najbolje šta se zaista dogodilo.'
'Kakva tuga.'
'Da.'
'Ali nije neizbežno, zar ne?'
'Ne. Zavisi od prepoznavanja. Da li je bilo autentično ili ne.'

Dodirujem ti usta,prstom dodirujem rub tvojih usana i ocrtavam ih kao da izlaze iz moje ruke,kao da se tvoja usta prvi put malko otvaraju,dovoljno je da zazmurim pa da se sve raspline i sve ponovo pocne,svaki put stvaram usta koja pozelim,usta koja moja ruka bira i crta na tvom licu,usta izabrana od svih mogucihsuverenom slobodom mog sopstvenog izbora da ih svojom rukom iscrtavam na tvom licu a koja se pukom slucajnoscu koju ne nastojim da shvatim,podudaraju bas sa ustima sto se smese ispod ovih koja ti crta moja ruka.
Gledas me,gledas me izbliza,sve blize me gledas,zatim se igramo kiklopa,gledamo se iz sve vece blizine a oci postaju sve vece,priblizavaju se i pretapaju,kiklopi se gledaju i zbunjeno disu a usta se srecu,bore se u toplom,grickaju se usnama,jedva prislanjaju jezik o zube,igraju se po odajama gde tezak vazduh struji donoseci znani miris i tisinu.Tada moje ruke uranjaju u tvoju kosu,lagano miluju dubinu tvoje kose dok se ljubimo kao da su namusta puna cveca ili riba,zivih pokreta,tamnih miomirisa.Ako se ujedamo,ta bol je slatka,ako se davimo u kratkom ali stravicnom i istovremenom uzimanju daha,ta trenutna smrt je lepa.I samo je jedan sok iz usta i samo je jedan ukus zrelog voca,i ja osecam kako pored mene treperis kao mesec na vodi.
SKOLICE-Hulio Kortasar

de Melo
,,....prijatna iskustva cine zivot prekrasnim. Bolna iskustva vode sazrevanju.
Prijatna iskustva cine zivot lepim, ali sama po sebi ne vode razvoju. Ono sto vodi razvoju su bolna iskustva.
Patnja stavlja prst na neki deo nas koji se jos nije razvio, koji treba da raste, da se menja i preobrazava.....
...........ako um nije zatvoren rezultat je mudrost.
Uklonite povez sa ociju. Ako to ne ucinite izgubili ste pravo da promenite bilo koga i bilo sta.Sve dok ne budete svesni samih sebe, vi nemate pravo da se uplicete u svet i druge ljude.
Prvo se suocite sa svojim negativnim osecanjima, tako da, kad krenete da promenite druge,ne podjete od mrznje, vec od ljubavi....
.....ne mesajte se u slobodu drugih - u svemu ostalom ste slobodni...."