Danas, sadašnji trenutak. Ništa izvan njega ne postoji sem žaoka svesti koja mi izgrađuje postojanje. Jutro, prohladno jutro,nalazim se na tromeđi ega, svesti i sopstvenog Ja. Ćutim tišinu, posmatrajući je iz sopstvene perspektive misli pokušavajući da je shvatim egom. Ona i dalje ćuti nedostižna i nedopustiva. Ego stoji naspram mene, gleda me razrogačenih očiju, krvavih od napora potvrde postojanja i bitnosti u vremenu i prostoru. On me živi, oseća me kroz sopstvenu istinu koja nije moja. Ja se ipak slažem sa njom ne slušajući tišinu nego buku koju stvara njegova stvaralačka moć prošlog i budućeg trenutka koji u vremenu i prostoru ne postoje. Osuđen da slušam nepostojeću buku prošlosti i budućnosti, tražim žaoku svesti u sebi da kroz mene pusti otrov sadašnjosti.