Вијетнамски рат

Тиуа наслеђује потпредседник Ван Хунонг који моментално подноси оставку након што је Северни Вијетнам одбио да преговара са њим. Опсада Сајгона почиње 25. априла 1975. Обруч се стегао 28. априла 1975. Тог истог дана генерал Мин, један од вођа удара против Диема и опозиционар постаје последњи председник Јужног Вијетнама. У 16:30 29. априла 1975. амбасадор САД бежи из Сајгона са њим иду и дипломате других западних земаља. У 7 часова и 53 минута 30. априла 1975. последњи војници САД напуштају Сајгон и Вијетнам. У 11 часова 30. априла 1975. званично крај ЈУЖНОГ ВИЈЕТНАМА предајом коју је објавио председник Мин. Долази до спорадичних сукоба по Сајгону који изазивају неорганизовање групе АРВН и полиције који су угушени у току неколико дана. Неколико полицајаца и војника је извршило самоубиство.

Сутрадан 1. маја 1975. Сајгон је крштен именом Хо Ши Мин Град, а 7. маја 1975. одржана је парада победе чиме је рат окончан након 30 година. 1977. проглашена је Социјалистичка Република Вијетнам.

Последице

Жртве рата су биле огромне. Са Вијетнамске стране оне су биле око 1.000.000 комуниста, 183.000 мртвих АРВН, 500. 000 рањених АРВН. Најмање милион цивила на југу је изгинуло, а процењује се да је 935.000 рањено, али се тачан број не зна. У Америци подаци су конфузни званично се тврди да је погинуло око 58 000 војника, док други војни извори тврде да је просечно месечно гинуло по 1000 америчких војника што значи 12 000 годишње, помножено са 11 година присуства у Вијетнаму излази дупло више од званичног податка, а у ову цифру се не рачунају они који су пали у заробљеништво и о којима се ни данас ништа не зна. Погино је и 501 Аустралијанац, 5000 Јужних Кореанаца, 38 Ново Зеланђана и 351 Тајланђанин.

Након уједињења око 2.000.000 људи је напустило Јужни Вијетнам, углавном чамцима. Тако су и добили име "Људи из чамаца". Након завршетка рата, доста људи који су имали везе са владом Јужног Вијетнама и армијом који је чинило око 1.000.000 људи је послато у логоре за такозвано преваспитавање, где су били политички индоктринирани и малтретирани. Њихова деца су такође жигосана и отежан им је приступ јавним службама. Овакав третман је натерао неке од њих да напусте земљу.

Север је као највећу препреку уједињењу навео сувише раскошан стил живота људи из Јужних градова и речено је да постоји потреба да се њихов начин живота "декомпресује". Вијетнам је након рата уживао подршку СССР-а и Кине. Милион људи је насилно пресељено из градова у села да би поспешили пољопривредну производњу. Вођство нове Социјалистичке Републике Вијетнам је 1986. донело одлуку да почне реформе пошто чист комунизам није дао резултате. Реформе под називом Дои Мои (економско реновирање) су отвориле Вијетнам капитализму. Након пропасти Совјетског Савеза морали су још више ићи у овом правцу зближавајући се економски са Јапаном и САД. Односи Вијетнама и САД нормализовани су 1995. године када је Вашингтон укинуо трговински ембарго, а 2001. нормализована је трговина са Вијетнамом.

Бивши премијер Јужног Вијетнама Ки посетио је 2004. године своју отаџбину и понудио помоћ. Један је од ретких који је то урадио, што је изазвало негодовање неких од тромилионске дијаспоре. Великим слетом у Ханоју 1. маја 2005. прослављено је 60 година победе над јапанским и 30 година победе над америчким завојевачем.

По мишљењу неких, Вијетнам је земља која граби напред спроводећи реформе кинеског типа, али се труди да не заборави своју борбу за уједињење. Међутим, према финансијским подацима, Вијетнам је земља са ниским нивоом производње по становнику, што је мера развоја неке земље. Јужна Кореја, на пример, чији је развојни пут економије био сличан развојном путу који је имао Јужни Вијетнам има ниво производње по становнику од 20 300 долара, док Вијетнам има 3000 долара по становнику (извор: CIA)

Sub-Ad ::Тет офанзива

Тет офанзива (30. јануар 1968. - 8. јун 1969.) је била серија офанзивних операција током Вијетнамског рата, координисана између елемената Народног Ослободилачког Фронта величине батаљона и елемената војске Северног Вијетнама величине дивизије против војске Јужног Вијетнама и војске САД и других савезника војске Јужног Вијетнама. Операције се називају Тет офанзива пошто су темпиране да почну у ноћ 30./31. јануара 1969, на дан вијетнамске лунарне Нове Године. Офанзива је спектакуларно започела током прослава Нове Године, а спорадичне операције повезане са офанзивом су се наставиле до 1969.

Тет офанзива се може сматрати великим војним поразом за комунистичке снаге, пошто ни Вијет Конг ни војска Северног Вијетнама нису постигле своје тактичке циљеве. Даље, цена офанзиве је била висока, са Вијет Конгом који је био практично обогаљен великим губицима које су му нанеле америчке и јужновијетнамске снаге. Ипак, офанзива се широко сматра прекретницом рата у Вијетнаму, пошто су Вијет Конг и северновијетнамска војска извојевале огромну психолошку и пропагандну победу. Иако су анкете у САД наставиле да показују већинску подршку ангажовању у рату, ова подршка је наставила да опада и нација је постала значајно поларизована због рата. Амерички председник Линдон Џонсон је, видевши како његова популарност нагло опада након офанзиве, повукао је своју кандидатуту за изборе марта 1968. Тет офанзива се често види као пример вредности пропаганде, утицаја медија и јавног мишљења на извођење војних циљева.

Стратешки контекст Тет офанзиве

Све до 1969. стратегија Северног Вијетнама и Вијет Конга у Јужном Вијетнаму је била подређења развијању социјалне револуцију која ће почети на селу и завршиће се као национални урбани устанак. Ова стратегија је објавила операциону доктрину постепеног појачавања копненог рата и развијања Вијет Конгових капацитета за операцијски рат. Са локалном сеоском елитом која се сврстала уз владу Јужног Вијетнама као примарним непријатељем у суштини социјалном рату, рани напори на југу су били усмерени на села и велике фарме. Намера ове стратегије је била да привуче сеоско становништво да подржава Национално Ослободилачки Фронт и тако социјално изолујује градску елиту и придобије подршку градских левичара и незадовољних. Овај облик рата је изазвао крваву борбу где ниједна страна није успела да придобије значајнију предност над другом. Реакција сеоског становништва је често била да бежи из села у градове.

Stalno sam se pitala postoji li mogućnost da je taj rat započet da se ispita novo oružje i resi se kontigenta starog?

Ангажовање америчких копнених снага је значајно променило стратегију Северног Вијетнама. Више него било какав начин револуционарне борбе или ирегуларног рата, сукоб се претворио у битке малих интезитета између регуларних војних јединица обе стране. 8. марта 1965. 3.500 америчких маринаца је постало прва борбена група која се искрцала у Јужном Вијетнаму, као додатак на 25.000 америчких војних саветника који су већ били тамо, а четири дана касније председник Џонсон је објавио да ће се број америчких војника у Вијетнаму повећати са 75.000 на 125.000. Комбиноване снаге америчке пешадије, артиљерије и ваздухопловства су наносили сталне губитке Вијет Конгу, али су ти губици били константно надопуњивани заменама из Северног Вијетнама, тако да се реално ништа није променило.

Из америчке перспективе, првих неколико година рата су укључивали увек све веће ангажовање снага у име стабилизовања стања у Вијетнаму. Америчка војска и Министарство одбране су говорили јавности да је рат био питање уништавања побуне на селу. Војска се фокусирала на "бројања жртава" као показатељ напретка у уништељу побуне. Америчка стратегија за разрачунавање са Северним Вијетнама је било коришћење бомбардовања да би се земља истисла из сукоба и да се Северновијетнамци увуку у неравноправне конвеционалне битке као што је битка код Ке Сана.

Високи војни команданти су били убеђени у своје успехе и сви су били били срећни да поделе мишљење са новинарима. Током 1967, став комаданата је био "задржавање" побуне; рат се никад неће решити директном војном акцијом, али ће бити смањен на такав интезитет да се војска Јужног Вијетнама може побринути без икаквих преосталих проблема.

До краја 1967. чинило се да је иницијатива на страни САД. Непознато вођама на југу, постојало је растуће тело политичара на северу који су делили ова мишљења и тражили су дијалог ради обустављања рата. Ово је резултовало великом чистком, која је довела до хапшења и затварања преко 200 северновијетнамских званичника. Америчка кампања бомбардовања над Северним Вијетнамом је дозволила екстремнијим елементима владе и да се позову на патриотско осећање и да сломе било какав отпор у владајућој партији.

План Тет офанзиве

План за Тет офанзиву потиче из 1967, након смрти северновијетнамског генерала Нгајена Чи Тана. Главни стратег је био Танов наследник, генерал Во Нгајен Гиап, иако је Гиап после офанзиве тврдио да је био против ове идеје, планирајући је "против своје воље под притиском Политбироа који ме је доминирао Ле Дуан". Гиап је дуго заговарао примарно коришћење герилске тактике против САД и Јужног Вијетнама, док је Тан подржавао акцију великих снага. Надгласавајући Гиапа, северновијетнамско руководство је одлучило да је време за велику конвенционалну офанзиву. Веровали су да су јужновијетнамска влада и америчко присуство толико непопуларно на југу да ће широк напад изазвати спонтане устанке међу становништвом Јужног Вијетнама, који ће омогућити Северном Вијетнаму да стеке брзу и одлучујућу победу.

На крају је развијен план из више фаза: у првој фази, Армија Северног Вијетнама ће покренути нападе на граничне регионе Јужног Вијетнама да би затворила те регионе америчком осматрању. Након овога, друга фаза широко распрострањених напада од стране Вијет Конга директно на важнији центре државе ће изазвати колапс владе и да ће подстаћи цивиле на велики револт и да, са збацивањем владе, Американци и друге савезничке снаге неће имати другог избора него да се евакуишу, доводећи до напада из треће фазе од стране Вијет Конга и северновијетнамске војске на изоловане елементе страних снага.

Офанзива је укључивала симултане војне акције у већини већих градова Јужног Вијетнама и нападе на америчке базе, са нарочитим напорима фокусираним на градове Сајгон и Хју. Истовремено, битан напад је покренут на америчку војну базу Ке Сан. Напад на Ке Сан је одвукао северновијетнамске снаге од одазиве у градове, али је Северни Вијетнам сматрао напад потребним да би заштитио своје линије снабдевања на југ.

Америчка и јужновијетнамска припремљеност за Тет офанзиву


У данима који су директно претходили офанзиви, готовост и јужновијетнамске и америчке војске је била релативно смањена. Северни Вијетнам је објавио у октобру да ће се придржавати седмодневног примирја од 27. јануара до 3. фебруара 1968, у част празника Тет, а јужновијетнамска војска је направила планове да дозволи одсуства великом делу својих снага.

Америчка и јужновијетнамска обавештајна служба је приметила знаке велике војне активности у месецима пре офанзиве. Као додатак прибављеним информацијама, посматрања логистичких операција је била врло јасна. У октобру је број камиона уоченик како се крећу на југ да Хо Ши Миновом путу скочио са претходног месечног просека од 480 на 1.116. У Новембру је тај број био 3.823, а у децембру 6.315.

Америчка пажња је била усмерена на текућу битку код Ке Сана и закључено је да је она мета ових активности. Америчка обавештајна служба је утврдила 15.000 северновијетнамских војника у близини, а штаб Војне помоћне команде Вијетнам је био сигуран да је одлучујући сукоб неизбежан, иако ће бити усмерен само против Ке Сана.

Генерал Вилијам Вестморленд је упозорио председника Џонсона на могућност велике офанзиве, вероватно против Ке Сана, и сматрао ју је аналогном чувеним вијетнамским нападима код Дијен Бијен Фуа из 1950их, која је претходила заказаним преговорима као средство побољшања преговарачких положаја комуниста. Док је војна обавештајна служба видела да се планира офанзива, није приметила да ће бити широка и да ће бити усмерена на градове.

Специфичне операције


Мапа Јужног Вијетнама која показује неке од важнијих мета Тет офанзиве. Такође је приказан и Ке Сан, где је био напад који је претходио Тет офанзиви.

Борбе су почеле када су бројне јединице Вијет Конга прерано напале четири провинцијска града. Остатак напада војске Северног Вијетнама и Вијет Конга је почео у ноћ 30. јануара. Сви осим осам центара провинција, пет од шест аутономних градова и 58 важнијих градова је нападнуто, док су главни напади били усмерени на Бан Ме Туот, провинцију Кванг Нам, Ђа Лат, Ми То, Кан То, провинцију Бен Тре, На Транг и Контум. У Хјуу, древној престоници, и Сајгону комунистичке снаге су имале значајне успехе.

Сајгон


Иако је Сајгон био фокус Тет офанзиве, комунисти нису тражили комплетно заузимање града, већ су имали 6 примарних мета широм града: штаб Армије Јужног Вијетнама, канцеларију председника Тиуа, америчку амбасаду, вијетнамску ваздухопловну базу и њене поморске штабове и националну радио станицу. Укупно 35 батаљона је напало ове мете, а многи од војника су били прикривени чланови Вијет Конга који су живели и радили у граду.

Радио станица је сматрана важном метом од стране комуниста. Они су донели траку на којој је снимљено Хо Ши Миново објављивање ослобађање Сајгона и позив у "генерални устанак". Зграда је била заузета и држана шест сати, али нису успели да емитују поруку пошто је струја искључена чим је станица нападнута.

До почетка фебруара, комунистичка врховна команда је схватила да ниједан од њених војних циљева није испуњен и зауставили су било какве даље нападе на утврђене положаје. Спорадичне борбе су настављене у Сајгону до 7. марта. Неки делови града су тешко оштећени због борбе и посебно америчких ваздушних и артиљеријских напада. Кинески дистикт Чолон је посебно страдао, са можда стотинама цивила који су убијени у америчким противнападима.

Напад на америчку амбасаду


Напад на америчку амбасаду је био посебно значајан у јавном разумевању контроле над ситуацијом америчке војске. У 2:45 ујутро 31. јануара, 19 командоса Вијет Конга је напало амбасаду. Иако се напад Вијет Конга у Сајгону одвијао већ више од сат времена, стража у амбасади није била обавештена о овоме и није појачана. Вијет Конг је направио рупу у зиду дворишта амбасаде, убио неколико војних полицајаца и ушао у двориште. Неколико преосталих америчких стражара се повукло у зграду амбасаде и закључало врата. Иако је Вијет Конг имао довољну количину експлозива, нису наставили напад. Оба команданта одреда Вијет Конга су убијена у почетном нападу, а преостали герилци су вртели без циља око дворишта. На крају је стигло америчко појачање и ујутро, шест сати након што је почео напад, војна полиција је повратила двориште амбасаде.

Давши симболичан значај овом нападу у “само срце америчке моћи у Јужном Вијетнаму”, репортери су се брзо скупили на месту догађаја. Са телима мртвих Вијет Конговаца која су још увек лежала разбацана около и усред гомиле рушевина са тешко оштећене амбасаде, генерал Вестморленд је одржао новинарску конференцију унутар дворишта. Уверавао је скептичну штампу да непријатељ није ушао у “саму амбасаду” и да савезници узвраћају на офанзиву. Репортер Вашингтон Поста се касније присећао: “Репортери су једва веровали својим ушима. Вестморленд је стајао на рушевинама и говорио је да је све сјајно”.

Адамсова фотографија



Шеф полиције Јужног Вијетнама Нгајен Нок Лоан убија капетана Виет Конга Нгајена Ван Лијема

Битка у Сајгону је такође произвела једну од најпознатијих слика из Вијетнамског рата фотографа Едија Адамса награђеном Пулицеровом наградом која је приказивала погубљење заробљеног Вијет Конговца 1. фебруара.

Нгајена Ван Лијема је заробила полиција Јужног Вијетнама, које га је идентификовала као капетана Вијет Конговог вода за убиства и освете и оптужила га за убиства породица полицијских официра. Он је доведен пред бригадног генерала Нгајена Нок Лоана, шефа полиције, који га је кратко испитивао. Генерал Нгајен је онда извукао пиштољ из футроле и убио заробљеника. Нгајенови мотиви су можда били лични; њему су потчињени да је осумњичени убио полицијског мајора који је био један од најбољих Нгајенових пријатеља, као и породицу тог мајора.

Сведоци убиства су били Адамс и екипа вести Ен-Би-Сија. Фотографија се појавила на насловним страницама широм света и добија још осам награда поред Пулицерове. Филм Ен-Би-Сија је пуштен на Хантли-Бринклијевом извештају и другде, у неким случајевима као неми филм са додатим звучним ефектима пуцња. Генерал Вестморленд је касније написао: “Фотографија и филм су шокирали свет, изолован инцидент у далеко суровијем рату, али поред тога психолошки ударац за Јужновијетнамце”.

Хуе


Град Хуе је напало 10 батаљона Армије Северног Вијетнама и 6 батаљона Вијет Конга и скоро је комплетно заузет. Хиљаде цивила за које је се веровало да су потенцијално непријатељски расположени према власти комуниста, укључујући владине званичнике, верске вође и протеране становнике, убијено је у ономе што је постала познато као Масакр у Хуеу. Град није био повраћен од стране америчких и јужновијетнамских војника све до краја фебруара. Историјска и културна вредност је утицала на Американце да не користе масовно ваздушне и артиљеријске нападе као у другим градовима, барем не у почетку.

Уместо тога, амерички маринци из 1. мариначке дивизије и неколико јужновијетнамских јединица су морали да чисте град улицу по улицу и кућу по кућу; смртоносни облик ратовања са којим се америчка војска није сретала још од Другог светског рата и за који њени војници нису били тренирани. Током већег дела фебруара, они су се постепено пробијали према цитадели, утврђеној области површине 3 квадратне миље, која је отета од северновијетнамских војника након 4 дана борби. Американци су изгубило 216 људи, а Јужновијетнамци 384. Американци су проценили да је Армија Северног Вијетнама изгубила 8.000 људи у граду и борбама у околним подручјима. Трајавши 26 дана, Битка за Хуе је једна од најдужих и можда најкрвавија појединачна битка Вијетнамског рата. Размера масакра над цивилима који су починили комунисти је схваћена тек следећих месеци и година, док су последње масовне гробнице пронађене 1970. Приближно 2.800 људи је пронађено, и још 2.000 особа је нестало. Још неколико хиљада цивила је настрадало у унакрсној ватри.