Margerit Diras (Marguerite Duras)

Margerit Diras je rođena 1914. godine u Gajidinu, u Vijetnamu (tadašnjoj Indokini). Detinjstvo je provela u Sajgonu i upravo taj period ostao je nepresušni izvor njenog književnog stvaralaštva.
Početkom tridesetih godina prošlog veka Dirasova je napustila Vijetnam. Studije matematike, prava i političkih nauka završila je na Sorboni, u Parizu. Tokom Drugog svetskog rata bila je član Pokreta otpora. Roman "Les Impudents" (Bestidnici) objavila je 1943. godine, a roman "Brana protiv Pacifika" 1950. godine.

"Mornar iz Gibraltara" izašao je 1952. godine. "Moderato cantabile" je 1958. godine postigao nezapamćen uspeh - pola miliona prodatih primeraka.

Od 1959. godine Dirasova piše scenarija za filmove: Hirošimo, ljubavi moja; Moderato Cantabile; Spasavaj se ko se može; La musica; Uništiti, veli ona; Sunce žuto; Natalija Granže; India Song.

Roman "Zanesenost Lole V. Stajn" objavila je 1964. godine.

Margerit Diras je Gonkurovu nagradu dobila 1984. godine za svoju autobiografsku ispovest - roman "Ljubavnik". U Francuskoj je prodat u tiražu preko milion primeraka; u Nemačkoj, Italiji, Belgiji, Holandiji, ostao je pune dve godine jedna od najčitanijih knjiga.

Roman "Bol" je objavljen 1985. godine. On je pisan u obliku dnevnika koji je vođen poslednjih dana rata, u vreme kada je Dirasova očekivala povratak svog muža iz koncentracionog logora.

Roman "Plave oči crna kosa" je ispovest o njenoj vezi sa mladićem - homoseksualcem Janom.

"Stvarni život" je knjiga ispovesti, razmišljanja o proteklom životu, njenim ljubavima, alkoholnim krizama koje su se tri puta završavale delirijumom kome, o svojim prijateljima, junakinjama njenih knjiga.

"To je sve" je njeno poslednje delo.

Dirasova razmišlja o muškarcima:

"Muškarci su homoseksualci. Svi muskarci mogu postati homoseksualci, samo im nedostaje saznanje o tome, suočenje sa iznenadnim događajem ili očiglednošću koja će im to da otkrije. Homoseksualci to znaju i to kažu. Žene koje su upoznale homoseksualce i koje su ih volele određenom ljubavlju znaju to takođe i isto to kažu.
Prikriveni travestit koji napada, viče, koji je divan, neopisiv, ljubimac svih sredina, nosi u središtu svog tela i svoje glave smrt organske i bratske protivrečnosti između muškaraca i žena, nosi neograničen bol žene, bio bi drugi izraz...
...Imaginarno je najjače, između muškarca i žene. Tu su oni razdvojeni hladnoćom zbog koje je žena sve nezadovoljnija i čime poražava čoveka koji je želi. Žena, skoro uvek, ne zna kakvo je to zlo koje je lišava želje. Ona ne zna, mnogo češće nego što se veruje, šta je ta želja, kako se ona zbiva u njoj, ona veruje da postoji nešto što treba da se desi da bi je i ona sa svoje strane osetila kao neke druge žene. O ovome se može reći samo ovo: onde gde se veruje da imaginarno ne postoji, tamo je ono najjače. To je frigidnost. Frigidnost je imaginarnost želje žene koja ne želi čoveka koji joj se nudi. Ta frigidnost je frigidnost ženine želje prema muškarcu koji joj još nije došao, koga ona još ne zna. Žena je verna ovom nepoznatom čoveku i pre nego što mu pripadne. Frigidnost je ne-želja onog što nije taj muškarac. Kraj frigidnosti je nepredvidiva pojava koju nijedan čovek ne može sasvim da shvati. To je želja koju žena ima samo prema svom ljubavniku. Bilo ko da je on, bilo iz koje društvene sredine, taj čovek će biti ljubavnik žene ako ona prema njemu oseća želju. Naklonost prema samo jednom biću na svetu, nekontrolisana, ona je ženska. Dešava se da među ljubavnicima, heteroseksualcima, želja bude čak vezana za ličnost, da muškarac kao i žene postane frigidan, nemoćan ako menja partnera, ali to je mnogo ređe. Čak i kad su korenite, beznadežne pojave, one se najviše približavaju istini.

Heteroseksualnost je opasna, kroz nju je čovek u iskušenju da dostigne savršenu dvojnost želje.
U heteroseksualnosti nema rešenja. Čovek i žena su nepomirljivi pokušaj i u svakoj obnovljenoj ljubavi koja od nje stvara veličinu.

Homoseksualna strast je homoseksualnost. Kad homoseksualnost voli kao svog ljubavnika, svoju otadžbinu, svoje stvaralaštvo, svoju zemlju, to on ne voli ljubavnika, već homoseksualnost..."

(odlomci iz priče "Muškarci" iz knjige "Stvarni život")

Žana Moro u filmu o Margerit Diras



Ova ljubav ovde (kod nas je preveden kao Istinska ljubav)
Glumica Žana Moro igra francusku književnicu Margerit Diras u filmu "Cet amour la" (Ova ljubav ovde), zasnovanom na knjizi Jana Adree, poslednjeg ljubavnika poznate književnice.

Andrea je svoju knjigu pretočio u scenario za film u režiji Francuskinje Žoze Dajan. Žana Moro igra već ostarelu književnicu, u koju se zaljubljuje Jan, student iz provincije, koji joj piše i neumorno čita njene knjige.

Uprkos razlici u godinama, između njih se rađa ljubav. Žana Moro je već imala dodira sa stvaralaštvom Margerit Diras

Margerit Diras - zatočenica bola i ljubavi
R. Radosavljevi

Francuska spisateljica, rediteljka i avangardna umetnica koja je osvojila svet. Neobična biografija, koja nalikuje "pokretnim slikama", uskoro u izdanju pariskog "Galimara"
TOKOM ove godine Francuska obeležava vek od rođenja velike Margerit Diras, kultne spisateljice, scenaristkinje, rediteljke, jedne od najavangardnijih i najuzbudljivijih žena koje su osvojile svet.

U znak sećanja na izuzetnu intelektualku čija slava i danas traje, izdavačka kuća "Galimar" objaviće njen celokupni književni opus, dela "Pisati", "Brana na Pacifiku", "Ljubavnik", "Moderato kantabile", "Bol", "Popodne gospodina Andemasa", "Emili L.", "Stvarni život", "To je sve", kao i njenu neobičnu biografiju, koja i sama nalikuje "pokretnim slikama", album sa fotografijama među kojima su i one iz privatnog života. Najavljena je retrospektiva njenih filmova, i čitava francuska kulturna scena u 2014. imaće znak Margerit Diras, koja ne prestaje da očarava nove generacije.

Jedna od najprovokativnijih umetnica i vodećih predstavnica francuske književnosti 20. veka rođena je kao Margerit Donadije, 4. aprila 1914. kod Sajgona, u tadašnjoj Indokini, u porodici francuskih doseljenika, gde je provela mladost. U Francusku se vratila 1932. da studira pravo, matematiku i političke nauke, ali je Indokina za nju ostala fascinantna zemlja u kojoj je spoznala sve ono što čini život. Tu je proživela prvu ljubav, smrt oca, osetila nepravdu i siromaštvo, očajničku borbu za egzistenciju i pobunu, što će ostati i stalni motivi njene inspiracije - 1943. ušla je u francuski Pokret otpora i u Komunističku partiju, ali je ubrzo napustila, vodila kampanju protiv rata u Alžiru, borila se protiv socijalne nepravde i afirmisala ljude sa margine društva...
Spisateljica koja je najbolje opisala ljubav i bol planetarni uspeh doživela je romanom "Ljubavnik", koji je objavljen u leto 1984, i nekoliko meseci kasnije dobio je Gonkurovu nagradu za najbolji roman godine. Od tog trenutka, sa tiražom od dva miliona primeraka, koji se neprestano povećavao, i prevodom na više od 35 jezika, "Ljubavnik" je postao najčitaniji i najprevođeniji francuski roman svih vremena. Romanesknom poemom u kojoj je krajnje iskreno i otvoreno prikazala svoju mladalačku ljubav sa jednim Kinezom, i to iz perspektive autobiografskog "ja", Margerit Diras je sasvim napustila romanesknu fikciju, izražavajući svoje opsesivne teme u nekoj vrsti ispovedne i dokumentarne proze. "Ljubavnik" je premašio uspeh Sartrovih "Reči", a čitaoce je zanimala biografija spisateljice koja je uvek bila izvan njihovog domašaja, što je, uz njen dar, sasvim učinilo ikonom pariskog književnog života.
U autobiografskom romanu "Bol", u formi dnevničkih zapisa, opisala je hapšenje i deportaciju muža Robera Antelma u nemački logor, svoja iščekivanja da se vrati iz zarobljeništva - lutajući po gradu u haosu poslednjih dana rata, gladujući, ne spavajući, Margerit Diras je čekala, vrebala i vapila za tračkom nade... U "Emili L.", uporedo sa pričom o kapetanovoj ženi i njenom ljubavniku, opisala je i sopstvenu ljubavnu povest, a u "Stvarnom životu" ostavila je čitaocima svoja razmišljanja o svakodnevnim stvarima, isprepletenim sa često šokantnim sećanjima o svojim prvim ljubavnim iskustvima ili alkoholičarskim krizama u američkoj bolnici u Parizu...
Poslednja knjiga Margerit Diras, njeno testamentarno delo "To je sve", iz 1995, predstavlja vrstu lirskog zaveštanja, njenu "labudovu pesmu" koju je posvetila svom mladom pratiocu iz poslednjih godina, i svojoj poslednjoj ljubavi, Janu. Umrla je 3. marta 1996, a njena dela i njen život jednako fasciniraju i uzbuđuju čitaoce širom sveta.


NOMINACIJA ZA OSKARA
PO noveli "Moderato kantabile" Piter Bruk je 1960. snimio istoimeni film i jedno od svojih kultnih dela. Lik Ane doneo je Žani Moro Zlatnu palmu za najbolju glumicu na festivalu u Kanu, Žan Pol Belmondo, njen partner u filmu, lansiran je kao nova zvezda, a Bruk je bio nominovan za Zlatnu palmu za najbolju režiju. Film "Hirošimo, ljubavi moja", koji je po njenom romanu i scenariju snimio reditelj Alen Rene, takođe se ubraja u antologijska ostvarenja, a pored mnogih priznanja koje je dobio film, Margerit Diras je bila nominovana i za Oskara za najbolji originalni scenario. Filmska verzija "Ljubavnika", njenog najslavnijeg dela u režiji Žana Žaka Anoa, nije, međutim, doživela popularnost romana. Margaret Diras je kao reditelj snimila više od 20 filmova, a sarađivala je i sa Žerarom Depardjeom.

MUŠKARAC KOJI SE PLAŠI

"ON je muškarac koji ima svoje navike, odjednom razmišljam o njemu, verovatno često dolazi u ovu sobu, to je muškarac koji verovatno često vodi ljubav, to je muškarac koji se plaši, mora često da vodi ljubav jer se tako bori protiv straha. Kažem da volim pomisao da ima mnogo žena, i da sam ja među tim ženama, pomešana s njima. Gledamo se. Shvata to što sam upravo rekla. Pogled odjednom neiskren, lažan, uhvaćen u zlu, smrt... On dolazi. Fino miriše na englesku cigaretu, skup perfem, miriše na med, njegovoj se koži nametnuo miris svile, voćni miris svilenog tusora, miris zlata, poželjan je. Kažem mu da ga želim. On kaže da još čekam. Govori mi, kaže mi da je odmah znao, još pri prelasku reke, da ću biti takva posle svog prvog ljubavnika, da ću voleti ljubav. Kaže da već zna da ću ga varati kao što ću varati muškarce s kojima ću biti. Kaže, što se njega tiče, da je oruđe svoje sopstvene nesreće...“
novosti.rs/

Diras u kostimu bola
Filmom „Bol”, po romanu čuvene francuske književnice, reditelj Emanuel Finkel je pokazao da se literatura i film mogu savršeno slagati, što potvrđuju i jednoglasne pozitivne kritike

Spe­ci­jal­no za Po­li­ti­ku
Pa­riz – Film Ema­nu­e­la Fin­ke­la „Bol“, adap­ta­ci­ja isto­i­me­nog ro­ma­na Mar­ge­rit Di­ras, iza­zvao je to­li­ko odu­še­vlje­nje u Fran­cu­skoj da su se de­se­ti­ne va­žnih me­di­ja, od pi­sa­nih do elek­tron­skih, ve­o­ma po­hval­no ogla­si­li. Film se pri­ka­zu­je u vi­še od tri sto­ti­ne sa­la u ce­loj ze­mlji, a kri­ti­ke su jed­no­gla­sne, što je ve­o­ma re­dak slu­čaj. Ta­ko­đe se ret­ko de­ša­va da evrop­ski fil­mo­vi kon­ku­ri­šu bo­ga­toj ame­rič­koj pro­duk­ci­ji, ali ovo­ga pu­ta fran­cu­sko-bel­gij­ski „Bol“ ih je nad­vi­sio. To se mo­že pro­tu­ma­či­ti či­nje­ni­com da se fran­cu­ska pu­bli­ka uže­le­la svo­je ve­li­ke knji­žev­ni­ce, ko­ja je osta­vi­la ta­kvo in­te­lek­tu­al­no na­sle­đe da će uvek bi­ti ak­tu­el­na i da će joj se uvek vra­ća­ti, kao i ti­me da se film po­ja­vio u naj­po­god­ni­jem tre­nut­ku.

Re­di­telj Ema­nu­el Fin­kel je ma­e­stral­no adap­ti­rao tekst Di­ra­so­ve i na­pra­vio va­žan film o Fran­cu­skoj i nje­noj isto­ri­ji, fo­ku­si­ra­ju­ći se na Po­kret ot­po­ra i se­ća­nje.

„Bol“ Di­ra­so­ve je auto­bi­o­graf­ski ro­man u vi­du dnev­ni­ka ko­ji je vo­di­la za vre­me ra­ta i u ko­me je opi­sa­la hap­še­nje i de­por­ta­ci­ju svog mu­ža Ro­be­ra Al­te­ma, čla­na Po­kre­ta ot­po­ra, in­ter­ni­ra­nog u lo­gor. U tek­stu je urav­no­te­žen od­nos fik­ci­je i auto­bi­o­graf­skog. Taj deo iz ži­vo­ta slav­ne knji­žev­ni­ce ka­da ona če­ka po­vra­tak iz lo­go­ra ta­da­šnjeg mu­ža, po­kla­pa se sa sud­bi­nom že­na ko­je su osu­đe­ne na du­go i ne­iz­ve­sno če­ka­nje. U fil­mu je pri­ka­za­no vre­me uoči oslo­bo­đe­nja i na­kon nje­ga („rat ni­je pre­sta­jao da se za­vr­ša­va”), po­vra­tak u re­al­nost, ot­kri­će raz­me­ra ne­mač­kih zlo­či­na, po­vra­tak pre­ži­ve­lih ro­bi­ja­ša iz lo­go­ra…

Dok je još Fran­cu­ska bi­la pod ne­mač­kom oku­pa­ci­jom (ju­na 1944. go­di­ne), Mar­ge­rit (tu­ma­či je Me­la­ni Ti­je­ri) očaj­na, oče­ku­je ve­sti od svog mu­ža. Ona je i lju­bav­ni­ca Ma­sko­la Di­o­ni­zi­sa (Ben­ža­men Bi­o­le), pri­ja­te­lja svog mu­ža. Mu­či je pi­ta­nje ka­ko da sa­zna ne­što o mu­žu. U tu svr­hu re­di­telj je ko­ri­stio i dru­gu nje­nu pri­ču o to­me ka­ko se su­pru­ga, da bi po­mo­gla svom mu­žu, pre­pu­sti­la sum­nji­vim su­sre­ti­ma s od­vrat­nim agen­tom Ge­sta­poa, ko­ga sjaj­no igra Be­noa Ma­ži­mel. On je za­lju­bljen u nju, vo­li nje­ne knji­ge, ona mi­sli da ga je pri­do­bi­la. Ali ka­da joj u jed­nom tre­nut­ku agent po­ka­zu­je fo­to­gra­fi­ju Fran­soa Mi­te­ra­na, ona se pra­vi da ga ne po­zna­je. Ta­da je shva­ti­la da se on njo­me slu­ži da iz­da osta­le čla­no­ve ot­po­ra, i uda­lju­je se od nje­ga i vra­ća iš­če­ki­va­nju.

Glav­ni adut „Bo­la“ u film­skoj ver­zi­ji je glu­mi­ca Me­la­ni Ti­je­ri ko­ju je Fin­kel iza­brao da igra ve­li­ku da­mu fran­cu­ske knji­žev­no­sti, mla­du Di­ra­so­vu. Krup­ni pla­no­vi nje­nog li­ca su tu da po­sred­stvom nje­ga či­ta­mo, kao u knji­zi iz ko­je se la­ko pre­po­zna­ju mo­no­lo­zi, na­pi­sa­ni sa sna­gom i ne­mi­lo­srd­no­šću, ko­ji su lajt­mo­tiv fil­ma. Oni se ču­ju u off-u. Kri­ti­ka je is­ta­kla da glu­mi­ca ni­ma­lo ne po­ku­ša­va da imi­ti­ra mo­del, Di­ra­so­vu, da bi se pre­po­zna­la spi­sa­te­lji­ca, ne­go da ova­plo­ću­je že­nu ko­ja če­ka svo­ga mu­ža. To či­ni, oce­nju­je kri­ti­ka, sa ve­li­kom dram­skom sna­gom, spe­ci­fič­nim ki­ne­ma­to­graf­skim je­zi­kom, ostva­ru­ju­ći ta­ko pra­vo umet­nič­ko de­lo.

Iako su bol i če­ka­nje osnov­na nit fil­ma, uz pri­ču ti­pič­no di­ra­sov­sku o ver­no­sti i iskre­noj pat­nji zbog lju­ba­vi, u fil­mu, kao i u knji­zi i u ži­vo­tu, ona vo­li dru­gog, Di­o­ni­zi­sa, sa ko­jim će po­sle ra­ta ima­ti i de­te. Raz­di­ru je sum­nje, ali i kri­vi­ca. Sa stra­hom za­mi­šlja po­vra­tak mu­ža, pu­ši ci­ga­re­tu za ci­ga­re­tom, stal­no na ivi­ci iz­me­đu ži­vo­ta i smr­ti, sni­ma­na u sta­nju ne­kog po­lu­sna, u ko­me po­ne­kad vi­di sa­mu se­be ka­ko ho­da i ner­vo­zno če­ka. To udva­ja­nje je po­seb­no va­žan i uspe­šan deo re­di­telj­skog pri­stu­pa, ko­ji pro­me­nu nje­nog ras­po­lo­že­nja pra­ti am­bi­jen­tal­nom sve­tlo­šću. Za­ni­mljiv je i de­talj sa sjaj­nim ko­sti­mi­ma kroz ko­je se pra­ti du­bi­na nje­nih ras­po­lo­že­nja, ali i sva­ki put pri­la­go­đe­nim sa­mim si­tu­a­ci­ja­ma. Kroz ceo film je ona bez šmin­ke, ali u mo­men­tu oslo­bo­đe­nja ima i cr­ve­nu blu­zu i cr­ve­ni kar­min na usna­ma.

Po­seb­no do­bar i va­žan deo fil­ma je­ste po­sled­nji su­sret u ka­fa­ni agen­ta i knji­žev­ni­ce, gde se vi­di ka­ko strah na­pu­šta jed­nu i pre­la­zi na dru­gu stra­nu. Ose­ća se ne­mač­ki po­raz, iako će upra­vo u tom tre­nut­ku još bi­ti ubi­ja­nja. Ta­da se po­ja­vlju­ju pr­vi za­ro­blje­ni­ci i bek­stvo Ne­ma­ca. Sa­mo spa­sa­va­nje An­tel­ma od­vi­ja se u stra­hu da ne bu­de ubi­jen, kao i da ne umre od sla­bo­sti, jer ga do­no­se kao kr­ho­ti­nu i že­na ne­ma sna­ge da ga vi­di ta­kvog.

Fin­ke­lov film je fre­ska jed­nog bur­nog i ne­sreć­nog vre­me­na. Kroz ovo jed­no če­ka­nje ose­ća se i vi­di če­ka­nje to­li­kih že­na, od ko­jih ne­ke ni­su do­če­ka­le svo­je mu­že­ve ili de­cu. Jed­na od naj­bo­ljih epi­zo­da u fil­mu ve­za­na je za jed­nu maj­ku, Šu­la­mit Adar, ko­ja upor­no če­ka svo­ju kćer­ku, iako je do­bi­la vest da je umr­la u lo­go­ru. Fin­kel je umeo da pre­ne­se na ekran sna­gu i iskre­nost ka­rak­te­ri­stič­ne za de­lo Di­ra­so­ve, pa se mo­že go­vo­ri­ti o dva ni­voa fil­ma: pr­vi je ja­či­na ose­ća­nja, a dru­gi fan­ta­sti­čan knji­žev­ni duh Mar­ge­rit Di­ras. Ako su ne­ke sce­ne po­ne­kad du­gač­ke ili se po­na­vlja­ju, ako te­ška ose­ća­nja ko­ja pred­sta­vlja i ši­ri mo­gu du­bo­ko da nas uz­ne­mi­re, to zna­či da je re­di­telj upra­vo po­sti­gao cilj. Omo­gu­ćiv­ši da se svet vi­di po­sred­stvom po­gle­da i re­či ve­li­ke knji­žev­ni­ce, on je od „Bo­la“ na­pra­vio bli­sta­vu pri­zmu kroz ko­ju se gle­da svet u ru­še­vi­na­ma i po­ka­zao da se li­te­ra­tu­ra i film mo­gu sa­vr­še­no sla­ga­ti.

Osta­će mo­re, oke­a­ni i či­ta­nje
Na fran­cu­skoj te­le­vi­zi­ji, 1985. go­di­ne, Mar­ge­rit Di­ras je na pi­ta­nje ka­ko vi­di sto­le­će ko­je do­la­zi re­kla: „Mi­slim da će se čo­vek pot­pu­no uto­pi­ti u in­for­ma­ci­ja­ma. U stal­nim in­for­ma­ci­ja­ma o svom te­lu, te­le­snoj sud­bi­ni, o svom zdra­vlju, ži­vo­tu svo­je po­ro­di­ce, o svo­joj pla­ti, o do­ko­li­ci. To ni­je da­le­ko od ko­šma­ra.” Pred­vi­de­la je da će ekra­na bi­ti na sva­kom me­stu, kao i da ni­ko­ga ne­će bi­ti da či­ta, za­to što će svi gle­da­ti te­le­vi­zi­ju… Po njoj, dve­hi­lja­di­tih ne­će bi­ti svr­he da se pu­tu­je, po­što će svet mo­ći da se obi­đe za osam ili pet­na­est da­na. „U pu­to­va­nju po­sto­ji vre­me pu­ta. Ne ra­di se o to­me da se vi­di br­zo, ne­go da se gle­da i ži­vi u isto vre­me.” Ali ni­je vi­de­la sve cr­no: „Ipak će osta­ti mo­re, oke­a­ni i po­tom či­ta­nje. Lju­di će po­no­vo sve to ot­kri­ti. Jed­nog da­na čo­vek će či­ta­ti i sve će se iz po­čet­ka po­no­vi­ti.”

www.politika.rs

Margaret Diras - Pijanstvo ništa ne stvara, ono ne prelazi u reči, zatamnjuje inteligenciju, opušta je



Alkohol uopšte ne pruža utehu, on ne popunjava psihološki prostor pojedinca, on samo zamenjuje nedostatak Boga. Ne teši čoveka. Naprotiv, alkohol podržava čoveka u njegovom ludilu, prenosi ga u najviše predele gde je on gospodar svoje sudbine.

Nedostaje nam Bog. Ničim se ne može uticati da se ne pojavi ta praznina koju otkrivamo jednog dana u mladosti. Alkohol je stvoren da bi se podnela praznina univerzuma, balansiranje planeta, njihovo nepokolebljivo kružno kretanje u prostoru, njihova ravnodušna tišina prema vašem bolu. Čovek koji pije je interplanetarni čovek. On se kreće u interplanetarnom prostoru. Tu on vreba.

Alkohol uopšte ne pruža utehu, on ne popunjava psihološki prostor pojedinca, on samo zamenjuje nedostatak Boga. Ne teši čoveka. Naprotiv, alkohol podržava čoveka u njegovom ludilu, prenosi ga u najviše predele gde je on gospodar svoje sudbine. Nijedno ljudsko biće, nijedna žena, nijedna pesma, nikakva muzika, nikakva književnost, nikakvo slikarstvo ne mogu da zamene alkohol u ulozi koju on ima kod čoveka; iluziju najvećeg stvaralaštva. On je tu da je zameni. Pored svega, on predstavlja deo sveta koji bi trebalo da veruje u Boga, a koji više ne veruje u njega. Alkohol je jalov. Čovekove reči koje su izgoverene u noći pijanstva iščezavaju s njim čim nastupi dan. Pijanstvo ništa ne stvara, ono ne prelazi u reči, zatamnjuje inteligenciju, opušta je. Govorila sam u alkoholu. Iluzija je potpuna: ono što kažete, niko još nije rekao. Ali alkohol ne stvara ništa što ostaje. To je vetar. Kao reči. Pisala sam u alkoholu, bilo mi je lako da pijanstvo zadržim na uzdi, što je bez sumnje dolazilo zbog užasa od opijanja. Nikad nisam pila da bih bila pijana. Nikad nisam brzo pila. Pila sam sve vreme i nikad nisam bila pijana. Povukla sam se od sveta, nedohvatljiva, ali ne pijana.

Žena koja pije, to je kao kad bi životinja pila, dete. Tek kad žena pije, alkoholizam postaje skandal: žena alkoholičar je nešto retko, ozbiljno. To je okrnjena sama božanska priroda. Upoznala sam taj skandal oko sebe. U moje vreme, da biste imali snagu da to javno pokažete, da uđete sami u kafanu, noću, na primer, trebalo je da ste već pijani.

Iz priče Alkohol