Efraim Kišon (Ephraim Kishon)

Efraim Kišon (heb. אפרים קישון – Ephraim Kishon), rođen 23. august 1924. u Budimpešti, a umro 29. januar 2005., u Meistersrüte (Švicarska). Kišon je izraelski satiričar, dramaturg, scenarista i filmski režiser.

Rođen je u Budimpešti kao Ferenc Hoffmann. Studirao je likovnu umetnost, slikarstvo i skulpturu, a tokom studija je pisao humorističke eseje i scenska dela. Preživljava holokaust tokom Drugog svetskog rata i nakon 1945. menja prezime u Kišont. Emigrirao je u Izrael 1949. gdje mu je imigracijski radnik promjenio ime u Efraim Hišon.

Iako nije znao hebrejski, brzo ga je savladao i postaje autor satiričke kolumne u dnevniku na jednostavnom hebrejskom, Omer, već nakon dve godine. Od 1952. je bio autor kolumne Had Gadya u dnevniku Ma'ariv. Posvetio se pisanju političke i socijalne satire, ali je pisao i dela čistog humora, tako da je ubrzo ova kolumna postala najpopularnija u celoj zemlji. Njegov izvrsni smisao za jezik i za likove je primenio i u brojnim skečevima za pozorišta.

Evo jednog kratkog citata iz njegove knjige:

"...U Švicarskoj se govore tri jezika: Nijemci znaju francuski i italijanski, Francuzi znaju francuski, a Talijani znaju kako da obrađuju zemlju. Oni francuskog porijekla gledaju s visoka na Nijemce, Nijemci gledaju s visoka na Francuze, zajedno gledaju s visoka na Italijane, a svi zajedno gledaju s visoka na strance."
(Les Parents Terrible)

Ženio se tri puta, prvi puta 1946. s Evom (Chawa) Klamer, brak je završio razvodom, druga supruga Sara preminula je 2002., trećom suprugom se oženio 2003. godine, a sve ih je zvao u svojim delima najbolja od svih žena. Ima troje dece: Raphaela (r. 1957.), Amira (r. 1964.), i Renanu (r. 1968.), koje je takođe slikovito opisao u svojim pričama.

Kišonova dela su prevedena na 37 jezika, pedesetak knjiga koje je napisao prodano je u više od 40 miliona primeraka.

• "Nije fer, Davide" (1977.) - 73 priče - objavljena je u biblioteci HIT, a kasnije je objavljena u biblioteci Evergreen prva polovina knjige sa 36 priča
  
• "Kita boli more" (1980.)
  
• "Kod kuće je najgore" (1982.) - 34 obiteljske priče
  
• "Nema nafte Mojsije" (1984.) - 36 priča s tematikom života u Izraelu
  
• "Lisac u kokošinjcu" (1985.) - roman, satira na život u Izraelu
  
• "Još malo pa istina" (1987.) - s podnaslovom: "Priča o mojim pričama"
  
• "Deva kroz ušicu igle" (1988.) - priče
  
• "Ništa tu Abraham ne može" (1990.) - priče
  
• "Voljeni moj lažljivac" (1997.) - priče, zajedno s Sarom Kishon
  
• "Priručnik za menadžere" (2000.) - priče
  
• itd.
  

Reklama za knjigu

U našoj je zemlji velika potražnja za stručnjacima svih vrsta, izuzevši učitelja skijanja, dimnjačara i pesnika. Predstavnici ove potonje struke iskazuju upravo neverovatnu tvrdoglavost, te uporno i dalje pišu hebrejski. Nekolicini među njima uspeva ono što ispevaju i prodati. Ali svesni su da istovremeno moraju prodati i svoju dušu.
Izdavač izvuče rukopis iz ladice i okrenu se Tola'atu Shaniju.

— Čitao sam vaše pesme. Pesnik spuznu na rub stolice.
— Jeste li? — prošaputa. — Zaista?
— Pesme su prekrasne. Mislim da u zadnjih dvesta godina niko nije napisao ništa što bi se moglo usporediti s vašom zbirkom "Ja tebe ljub-ljah, tebe ljubljah ja".
— Hvala — reče Tola'at Shani jedva čujno. — Zahvalan sam vam, gospodine Blau.
— Idem još dalje i kažem vam da cela zbirka može ući u vrh svetske književnosti.
— Zahvaljujem vam. Ja ću pak pokušati doterati pesme do savršenstva pre nego što objavite zbirku.
— Pre nego što zbirku ... šta?
— Objavite ... zbirku... gospodine Blau... "Ja te ljubljah, tebe ljubljah ja" ...
— Kad sam bilo šta rekao o objavljivanju?
— Ali rekli ste ... prekrasne pjesme ...
— Ko danas još kupuje pesme?
— Zar niko?
— Nije da baš niko ne kupuje. Naći će se četrdeset do pedeset izuzetaka.
— Spreman sam se odreći svakog honorara, gospodine Blau.
— To se razume samo po sebi.
— Spreman sam, nadalje, učestvovati u pokrivanju izdavačkih troškova.
— To je već nešto. Čekajte da razmislim... Patite li od kakve neizlečive bolesti?
— Zašto?
— Mogao bih tada opremiti knjigu crnom vrpcom s natpisom: "Posljednje pesnikovo delo", ili tako nešto. To bi možda potaklo kupce.
— Iskreno mi je žao, gospodine Blau, ali ja sam zdrav. Doduše ... u kišnom razdoblju ...
— Na to se ne mogu osloniti.
— Onda mi, molim vas, recite što da činim?
— Ne bih hteo na vas uticati. Podsećam vas samo da je poznati slikar Zungspitz, nakon što je oslepeo, postigao fantastične cene za svoje slike.
— Ja, na žalost, nosim naočare.
— Tola'ate, vi, čini se, ne shvatate o čemu se ovde radi. Danas ne možete prodavati umetnost bez reklame ili skandala.
— Nešto mi je palo napamet, gospodine Blau! Prošetat ću go Ulicom Dizengoff s primerkom knjige "Ja te ljubljah, tebe ljubljah ja" pod rukom.
— Stari trik. Vajarka Gisela Glick-Galgal dva puta se gola skinula na Rothschildovom bulevaru kako bi privukla ljude na svoju izložbu. Navodno je tako i prodala nekoliko skulptura. U svakom slučaju, taj je trik već otrcan.
Svirate li trubu?
— Još ne.
— Šteta. Onda nam preostaje jedino nasilje. Nakon prvog napada na vašu knjigu izbit ćete kritičaru sve zube. Pristajete li?
— Svakako, gospodine Blau. Samo se bojim da niko neće napasti moje pesme...
— Razmislite dobro. Možda ipak imate nekakvu bolest.
— Na žalost... kao što sam vam već rekao ...
— Nije li u vašoj porodici možda bilo slučaja ludila? I to bi se moglo izrabiti. Kad su Josefa Melamed-Beckera strpali nakon jednog napada u ludnicu, roman mu je doživeo tri nova izdanja!
— Sretnik!
— Nije to samo sreća. To je i plod saznanja da knjiga, kako bi se prodavala, mora imati publicitet. Ima li u vašoj zbirci i ljubavnih pesama?
— Ali, gospodine Blau! Zar se ne sećate?
— Nisam još pročitao vaše pesme. Ako su zaista realističke i prostosrdačne ...takoreći gole činjenice ... Shvatate li na šta mislim?
— Ne, gospodine Blau! Ne, to nikako! Radije bih skočio s petog sprata na ulicu ...
— I to je ideja! "Pesnik razočaran u ljubavi počinio samoubistvo«. Nije loše. Mogli biste posvetiti jednu pesmu Brigitti Bardot.
— Rado bih. A ko je to?
— Uopšte nije važno. Nije potrebno ništa drugo no da bilo kojoj pesmi dodate posvetu: "Mojoj večnoj ljubavi B. B.". To je dovoljno.
— U redu.
— Eto, vidite. Polako mi se vaša knjiga počinje sviđati, Tola'ate! Pustit ćemo da u tisku procuri vest kako ste dve godine zbog bigamije ...
— Radije nemojte. To je, naime, istina.
— Onda otpada. Ima li u vašim pesmama anti-religioznih motiva? Možda neka mesto gde vređate Mojsija? Znate već kako su osetljivi naši vernici.
— Tako nešto bih mogao bez po muke ubaciti.
— Izvanredno. Kad bismo mogli postići da nadrabin stavi vašu knjigu na indeks, prvo bismo izdanje zasigurno rasprodali.
— Divim se vašoj invenciji, gospodine Blau. Zahvalan sam vam od srca.
— Ništa mi još ne zahvaljujte. Treba još mnogo toga učiniti. Već noćas neka vas zatvore zbog javnog nasilja. Najmanje što možete učiniti jest da razbijete nekoliko izloga. Zatim se zabarikadirajte u ženskom zahodu hotela "Dan", svirajte trubu, svucite se, izađite na ulicu i navucite upalu pluća.
— Učinit ću sve što mogu.
— Potom pokušajte bombaški atentat na vladu, pređite na grčko pravoslavnu veru i emigrirajte.
— U redu.
— I nemojte mi doći pred oči pre nego što posve poludite.
— To neće biti teško, gospodine Blau.

Odlomak iz knjige "Nije fer, Davide"

Ja ga obozavam...

I ja. To je moj prirodni lek kada sam neraspoložena ali i raspoložena. Imam sve njegove knjige.

U krusevackoj biblioteci nema nijedne njegove knjige...Sve su ih pokrali

digitalmandrak ::U krusevackoj biblioteci nema nijedne njegove knjige...Sve su ih pokrali

I ja sam na isti način došla do dve a odnela im dva Krkleca i jednog Daviča.

Vala,cim ga nabave,moj je i Boziji...

Kako sam fotografisala dobro je obzirom da sam se smejala po ko zna koji put fantastinom Kishonu.

Swiss made

Putnik koji u Milanu uđe u voz koji ide prema severu posle nekoliko sati vožnje će zapaziti čudnu promenu: vagoni odjednom više ne tandrču, putnici grozničavo doteruju svoju spoljašnjost, skupljaju sve papiriće s poda, pa čak i prozori, kao nekim čudom, postaju providni.

Onda voz prolazi jednim od onih neminovno beskrajno dugih tunela; kada izađe iz njega, eto nas u Švajcarskoj.

Putnici se sada drugačije ponašaju. Reklo bi se da svi pripadaju onoj grupi sa životnim standardom od preko deset hiljada. Toliko je ta Švajcarska iznad ostalih. Majka je bila baronica, otac veliki francuski fabrikant, svi su rođaci milioneri, osim jedne jedine crne ovce, strica u Italiji, koji se u razgovoru otmeno prećutkuje.

Švajcarska je san malograđana. I velegrađana. I socijalista. I revolucionara, i konzervativaca, i nihilista. Švajcarska je, ukratko, pojam svih ljudskih čežnji. "Švajcarska" znači isto što i "mir".

Kuda god pogledaš, svuda mir, red, disciplina, higijena, rad i moral.

Zar to nije užasno?

Iz knjige Kišon za turiste i avanturiste