Proza članova Ideja foruma

Smrad ko smrad ..Vremenom covek navikne na sve pa i na to.Mozda bi bilo dobro da joj ipak kazem ..Ne kupicu neki sprej ..pa cu joj podmetnuti diskretno na toaletni stolic. a i ta Wc daska .Sta ono lupaju psiholozi ..da li da joj malo popustim pa je ipak spustim .Ma necu ..idem za svoj monitor .bas me briga za nju .Sta ce meni zensko .Imam ja monitor ...bajku ...iluziju ..Joj ..nestalo svetla .Mozda ce brzo doci .Nesto cujem ...Nije valjda ona .Sta ce ona u mom carstvu .Samo sto sam ga izgradio a ona ce jos i ovde da mi upadne ..Staaaaaaaa prilazi .Osecam, dah .Na vratu iza uva.Boze da li je poludela .Sta sada da radim .Osecam i njene prste ..niz vrat ..Idu prema ..o Boze spasi me .Kako ovo da izvrdam .

Lud bio ko to izvrda

Bas si me nasmejao Ajd lepo u krevet i spavaj bez treperenja ..

POPLAVA

Fri ja nastavljam …
Znas sta - mislim nesto da je ta poplava tebi samo nacin da izbacis poplavu svojih suzdrzanih emocija..Zasto prijatelju toliko brines za druge? Tvoje pismo odise filozofijom pesimizma a ja bih volela da se nades u nekim drugim svetovima ,u cvetovima zivota s onu drugu stranu. Jeste, u pravu si, to ti moram priznati .Realnost je to koju spoznajemo u tim teskim trenutcima,ali zar ta voda nije izvor svega …Seti se kada smo trcali kao deca ka onom potoku gde si ti lovio ribe rukama .One male potocare sa zutim pegicama .I pustao si ih..Bilo je to lepo od tebe.Oduvek si pokazivao tu dozu sirine.A ja sam gledala brzake..Nosili su moje misli i znala sam odlutati sa njima cas do izvora,cas do usca..prolazeci selima, gradovima…gledajuci kosce,zitne njive..i svetlo koje se prebijalo na povrsini.Kamencice smo zajedno bacali .Secas li se ..I uvek smo se smejali.
Zato prijatelju..posle poplava seti se naseg potoka .Jer poplava ce biti i biti ,ali nas ne .I svaki trenutak plovi niz potok gledajuci lepotu i samo nju .I smej se ..



Uploaded with ImageShack.us

Treba da odem u biblioteku po neke knjige, ali se nisam ofarbala. Moje sede vlasi vrište iz ogledala "Vidi na šta ličiš! Sramota i do prodavnice da odeš! Izgledaš kao neki boem, sačuvaj me bože, pa skoro kao narkomanka!""
Jeste. Ne možete tek tako, sa sedim izrastkom (a tek mi je četrdeseta ) da odete u biblioteku, u tu riznicu znanja, duhovnog blaga, u taj svet knjiga, eminentnih pisaca i pesnika...da zakoračite neuredni!

Šta će Dostojevski da pomisli kada me vidi ovakvu, on koji je imao oko za detalje? Ili Crnjanski, Virdžinija Vulf ili tek Erika Džong!
A ne smem ni da pomislim šta bi pomislile naše lepe pametne glave iz ženskog tabora. Smeškale bi se sa korica knjiga i potcenjivački gledale u ženu-čudo koja se usudila da upadne u njihovo društvo tako otrcana, bez trunke glamura!
Ali šta ću kad nisam imala vremena za farbanje, bila sam u gužvi...a i Dragan, moj farbač, nema dovoljno vremena za te stvari, pa će me tek večeras "obojiti."

A da ipak odem po knjige oko sedam, kad padne mrak, manje će se uočavati sedi izrastak na mojoj crnoj kosi? Ne, ne vredi. U biblioteci je osvetljenje jako, poznata imena, sva umetnička elita bi mi zamerila kad bi me ugledala takvu.
Ne preostaje mi ništa drugo nego da to ostavim za sutra. A kad idete međ' elitu, morate se malo i "nacrtati" (mislim, našminkati) tek toliko da izgledate sveže i doterano. Jer moram im dokazati da sam im jaka konkurencija( ), malo ih zaplašiti, kad vide damu-pisca, finu, negovanu, doteranu gospođu...Pa neka naše vrle autorke pozelene od ljubomore!
Dakle, neću danas po knjige. Sramota me je...Sutra ću im se pokazati u svom punom sjaju......

ima..resenjaaaaaaaaaaaa

ofarbaj se u plavo....

ne brini ja ti nista necu reci za tvoju sedu dlaku...nisam drug clan biblioteke dva prsta..

pjer ::ima..resenjaaaaaaaaaaaa

ofarbaj se u plavo....

ne brini ja ti nista necu reci za tvoju sedu dlaku...nisam drug clan biblioteke dva prsta..

A za plavo me prvo moraju izblajhati, tj. uništiti mi kosu tako da bih bila još veće čudo od žene. A rok za vraćanje knjiga ističe...

Uploaded with ImageShack.us

Znala sam ..Taman kad cvrsto odlucim progovori moje drugo ja.Mrzim ga ponekada ..Sta je sada ..sta ne valja ...Znam.Sve znam .Sta je jedan pramicak sedih spram zivota..Pa i vise sedih .Znam...Treba se uspraviti i hodati korakom kraljice .Treba vladati hodom, treba zraciti ..Ali kako, sto me do sada nisi naucio.Vicem ..opet sam dozvolila da me to drugo ja iznervira.Kako da ne primecujem ljude oko sebe,kako da zanemarim njihove primisli..kako da ..Ma mnogo toga bih trebala izbaciti iz svoje glave .Ne mogu ,prosto ne mogu .

MOZES ..TVOJ GLAMUR nosis sa sobom .Nije ti potrebna sminka ,odeca,potreban ti je stav..i taj prokleti hod kojim ces ga pokazati.Podigni glavu ..hajde hajde ..ispravi ramena.Pazi moras ravnomerno disati ..to je jako bitno.I hodati ujednacenim elegantnim pomacima .Lagano njisi bokovima .Ne vulgarno .Senzibilno.Moras odisati zenstvenoscu i seksipilom ..diskretno .Kreni ..Ne umisljaj ..TI JESI KRALJICA i tako hodaj .
Odlicno vidis da mozes .Znala sam ...
Dizi to debelo dupe i direktno u biblioteku .Srecno

Uh, otkad sam ja digla moje dupe, to sam zapisala u rokovniku pre tri godine

E bas me nasmeja slatko ...Nesto mi se dopada da Vam odgovaram prozom .Nadam se da se ne ljutite ..

L2 ::


E bas me nasmeja slatko ...Nesto mi se dopada da Vam odgovaram prozom .Nadam se da se ne ljutite ..

Samo ti piši, ja uživam kad te čitam. Ma ne ljuti se niko, bre!

OK Kato moje zlato ..

Vratila sam se doslovno opsednuta idejom o pisanju, o svetovima koji su mi promicali ispred ociju neuhvatljivom brzinom. Nije rec o brzini vremena,koliko o mojim izmenjenim pogledima koji su sve oko mene cinili drugacijim i nadasve nadrealisticno nestvarnim .Bila je to ona vrsta sna koji se odvija pred vama ,ciji ste ujedno akter, u kom vam je mnogo toga poznato..ali iz nekog udaljenog,posmatrackog ugla.


Da li sam dosegla fazu otudenja kada svoju bivsu zemlju posmatram kao i svi drugi, stranci,turisti...Instinktivno prepoznavanje predela,ljudi,mirisa je ostalo isto. Nov je osecaj nepripadanja.Prepoznajem ga jer se ne susrecem sa tim prvi put.Ta vrsta udaljavanja izostrava kriticki duh,sa jedne strane osiromasuje,sa druge obogacuje cula.Ako niste nostalgicni dozivljavate zacudujuce blistave trenutke uma i duse.



Tamo u toj ,nekada mojoj zemlji, osecam se istinski zivom.. Tamo zivim SADA ,mislim SADA. To mi je sve i proslost i sadasnjost i buducnost. To ne mozes dosegnuti nikakvim tehnikama.Potrebno je da se sklope kockice same od sebe.One kockice koje si godinama pazljivo birao i koje su se u jednom momentu magicno nasle u toj poziciji.

Neshvatljivo je lepo ne razmisljati u kategorijama zasto,kako,kada..Uzivati osecajuci mirise koje ste ne samo zaboravili, nego ste postali nesposobni da ih osetite u njihovoj punoci.Pokoseno seno,vatra,dim..reka..sve mirisi intezivno kao kada ste bili dete.Ne znate ni koji je dan, ne interesuje vas ni tacna pozicija mesta..prepusteni ste culima i caroliji izvorne , ciste prirode.



A noc je za zivot duse.Nocu sam citala knjige i ziveci zivotom drugih napajala se cudesnom energijom iz te kombinacije imaginarnih zivota.Nabujale emocije najcesce kradu sate sna i onda krecem ka prozoru u raskosnu tajnu noci misleci da trazim smirenje u pogledu na zvezde, vetar koji njise drvece,neka svetla iz udaljenog sela,ili cisti mrak. Na kraju pokleknem i priznam da jedino utociste osecanjima moze pruziti covek sam sebi ne bezeci od sebe.
Priznala sam sebi ovog leta mnogo toga sto pre ne htedoh.

Ponovo kradem minute za tebe,nezno te dodirujem mislima ,osecam te pod prstima,mirisom u nozdrvama ,titrajem na usnama, zarom u bokovima.Znas li ti sta je mir? Zaboravih ,moraces me podsetiti .Znas li sta su snovi , prospavane noci ? Znas li koji je deo tebe moj ? Onaj deo mene koji si ti ja vise ne prepoznajem .Stopile su nas ove godine u jedno.Mi imamo samo ljubav ,snagu da volimo koju rasipnicki trosimo.Zapravo ne znam kada je ona banula na nasa vrata.Samo sam osetila da me dodirnula.Zapravo me udarila..ali sam joj oprostila.Ko ljubavi ne bi oprostio.Mislim da sam dugo bila slepa. Ili se ona vesto prikrila, preobukla u ruho zajedno sa svim ostalim sto nas je vezivalo.
Otkotrljacu se nocas do tvoje duse. Dogovorili smo se -na sred okeana.Nemoj da kasnis.Znas da ne volim da cekam.

Nije ovo prva slucajnost u nasim zivotima.Oboje smo izgubili dobrog prijatelja,oba su umrla od iste bolesti.
Ova nas slucajnost kao po obicaju cvrsce vezuje jer jedino nas dvoje mozemo da razumemo nase tuge, nasa razmisljanja o zivotu i smrti,nasu strastvenu zelju za zivotom i svim lepotama koji on pruza.
Ne pitam se vise zasto ljudi ne uspevaju uspostaviti lepu komunikaciju.To sam ti rekla.Da bio si u pravu : i to je stvar godina.Vreme postaje isuvise dragoceno da bi ga razbacivali na pitanja.Vreme je da se zivi.A i na mnoga pitanja zivot nam je oboma dao prave odgovore.Mi smo pronasli svoj nacin i srecni smo sto je to tako.Ne osecamo potrebu da sirimo krug onih koji bi nas razumeli.
Meni je drago da ja mnoge razumem a nemam potrebu da protivurjecim.I to je veliki napredak.
Ova dva dana ispred mene trebala bi biti tuzna zbog oprastanja.Dogovorili smo se: duse se ne oprastaju.I zato ostaju zive.I ja to tako zaista osecam.

Dragi prijatelju,

Do kada ces da mi se motas po dusi,da mi zaplices misli, sapuces,dodirujes mi svaki nerv..i do kada cu da ti to dopustam bezgranicno uzivajuci u prepustanju iluziji tebe u meni.Zasto si tako uporan? Zasto je sve ovo tako uporno? Zasto se ne umorimo i malo predahnemo?
Da li je sve ovo obicna uobrazilja,ili se mi to volimo a necemo da priznamo ?Pocecu da verujem u Kanta,jer ovo nije zivot.A opet jeste.
Gledam jutros u oblake zeleci da izade sunce,a na neki cudan nacin se u sebi molim da se oblaci jos vise nagomilaju i zadrze me u ovim mislima, na ovom mestu,u ovom zamrznutom trenutku.
I ovi oblaci i jesu i nisu,i sve oko mene jeste, a opet nije.Ni ja nisam ono sto jesam.Znam da ces mi sve ovo objasniti. Lagaces kao sto i ja tebi lazem.Mazices me recima utehe zaodevene u neka druga ruha jer ja ne bih trebala prepoznati. I ja cu igrati sa tobom tu igru zavaravanja pitajuci se ZASTO, hiljadu puta zasto bez da ikada dodem do nekog logicnog ZATO.Jer logike ovde nema ,niti treba biti,niti cemo joj dozvoliti da ude u nase zivote.

Kad smo vec kod logike onaj logicki zadatak koji si mi poslao nije los.Sa njim se osetih detetom pred skolskom tablom.Pogresila sam jedan put i nije mi trebala spuzva da obrisem gresku ..
Da li sada prestaje kada pocinje ?
Uputi mi novo pitanje.Pitanja i odgovori su nas zivot i nasa prica nikada neispricana, nikada dovrsena a uvek tako jednostavna i lepa,siroka, dugacka,nepregledna...i neumitna.
Da li sad sve prestaje kada pocinje ?
Slutim i tvoje ne..Cujem te,cutim i kao uvek te osecam,osecam....

PRIČULJAK O JEVREMU KRSTIĆU




Nekada nedavno, življaše tu, pored nas, nosilac imena iz naslova...

Šta reći o njemu, a ne pogrešiti? Prihvatam se samonametnute
obaveze, svestan svih rizika, čak i onog- da budem pravilno shvaćen.
Oprostićete mi ako se sa ponečim i ne složite; ipak je bitno odakle
crpete informacije. Ja sam se uglavnom oslanjao na razum i logiku...

E, da, i upozorenje... Svaka eventualna slučajnost je nenamerna. Donekle.


Daklem...

Bio je čudan još kao klinac. Sve se nešto izdvajao; svi na basket
ili fudbal, on zeva po šumi. Kaže, razmišlja! Tek kad je poodras’o,
poče da igra fudbal, al’ sa klincima! Kaže, to ga zabavlja, decu voli.
Posmatrali ga, pratili: ono jes’, u Srba se baš i nije našlo pedofila,
tek poneki popa, kažu novine, al’opet, šta ga znaš? Stigla Evropa i kod
nas, doduše, samo boleština i budalaština za sad; kažu, to tako u
početku, posle ima da bude milina. Pratili ga, i videli: igra se i
priča sa njima nešto. Deca ga vole, kažu, mnogo lepo priča i zabavlja
ih. Nekad lupa ko Maksim, al’ tad je i najzanimljivije, d’umreš od
smeja.
Matorci- klasika... Keva domaćica, matori neki sitan ćata,
povučen, miran svet. Jedva ga napravili, pod stare dane. Neki su
sumnjali da je bilo i neke „dorade“ od komšiluka, al’, ’ajd’ sad... U
školi, kilavio; nije bio glup, samo je otaljavao, kol’ko da prođe
razred. Nije se tuk’o zdecom, al’, opet, nije da se nije sukobljavao.
Jeo je batina, ali, ko je posle uš’o u priču i raspravu, preselo mu je;
udavi ga k’o zmija žabu. Po tome se isticao: uvek je uspevao da pokaže
kako je on baja, a onaj drugi dripac, ali da se on ne ljuti, jer je kul
tip. Vrlo brzo, svi su ga se klonili, samo da ne slušaju to drvljenje.

Pretpostavićete da se baš i nisu tukli za njegovo društvo, i dobro
ćete pretpostaviti; smatran je smaračem. Niko nije sporio da ima
„žvaku“, ali nije znao da batali. Još je bio zelen, nejasan, i klinci
nisu imali ni vremena ni živaca za njegove rebuse.

Stanovali su u predgrađu neke pozabite palanke, sirotovali... Lenj
na knjigu, sklon da sve osporava, (ni nastavnici nisu bili pošteđeni
njegovih tirada i polemika), ne ostade mu ništa drugo, do da ode na
zanat, ne bi li se parčeta ’leba do’vatio, što’no kažu... Tako ode u
stolare; neki ga zajebavali, kažu, „Ako, dobro si izabrao, ionako
stalno nešto drviš, talenta imaš!“
Držalo ga neko vreme, pravio stolice, stolove, prozore,
rezbario... Kažu i da nije bio loš; samo, pipav, nikad da završi,
malo-malo, pa ga nema u radionici. Odluta negde, bleji. Zamlaćen, kako
ga Bog dao, delje, delje, pa se zamisli. I danima tako. K’o da nešto
čeka. A čekao je...

Čekao je da počne ovo sranje kod nas, mislim, ova politika. A kod
nas, fala Bogu, na sranje ne moraš dugo da čekaš; potraje, dok prođe,
to da.
Počeše da niču partije; plodno tlo, natopljeno teškom kišom,
đubreta kol’ko nećeš, izdašno je rađalo vođama i Mesijama. Prevelika
ponuda, Jevanđelja na sve strane, ne može narod da se odluči za kojim
da pođe. Kažu da je to demokratija, kad ideš istovremeno u svim
pravcima. E, sad, što se pri tom malo raspadneš, rascepiš, ko ti je
kriv, to je tvoj nedostatak; što se nisi umnožio, pa da ispoštuješ
ponuđene opcije. A ne smeš ni da ostaneš u mestu- teraju te odatle,
vidiš da se kruni ispod tebe... Da plačeš iz glasa.

Misli se Jevrem, kome da se prikloni; al’, ne bi on samo da se
prikloni. Sazrelo u njemu- on bi da se njemu priklanjaju! Zna šta
treba, zna kako, kuda! Gledao ove druge vođe, slušao ih, i shvatio:
nisu dorasli zadatku, svi su sa greškom, manjom ili većom. Zato im i ne
veruju, nikom dovoljno pristalica i obožavalaca da bi mogao nekud da
povede; mala su to stada, a ovce k’o ovce: dok ne vide krdo, ne mrdaju.
A ispod se kruni, kruni...

Kao što rekoh ranije, umeo je da bleji. Tako je i uspostavio prvi
kontakt sa stadom, odmah su se razumeli. Samo mu je to i trebalo:
skrenuo je njihovu pažnju na sebe. Mediji su ga jedva dočekali; naočit,
voli ga kamera, neoženjen- svaka glasačica će pre za njega, nego za one
čičeganje, narkose i pedere. A i muški ga brenuju; ima „žvaku“, deluje
zamišljeno i zabrinuto, ali ipak zrači nekim čudnim, tihim optimizmom.
I sav okrugao, pa na ćoše: niko ga ništa ne razume, sav je
zakomplikovan i nejasan. Mora da je nešto pametno, kad je ovako
nerazumljivo. Kažu, to je pravi političar današnjice, idealan za ove
belosvetske ajkule; kad nas ovako zamajava, oni preko tek ima da se
satru dok ga ne provale. A i svašta zna, bar tvrdi. I, što je
najvažnije, ima VIZIJU! E, sad, što je mi ne kapiramo, to je zato što
smo sita, nemamo veličinu; zato i idemo za njim. Nekako se osećamo
sigurnije u tolikoj senci, koju baca iza sebe. A baca.
Međutimče, zaneti u sve to, nismo ni primetili da je, dok smo se
mi unutra mlatili sa izborima za svog vođu, takav je već postavljen od
spolja. Nisu mogli, ili nisu hteli više da čekaju da se mi skiselimo
šta hoćemo ili nećemo, i poslali nam vođu, nekog obučenog ovna
predvodnika koji zna prečice, ima mapu da nas brže odvede u tor koji
nam je namenjen. A ovan k’o ovan: onoliki mu rogovi, ako ne pođeš za
njim, ubi u rebra! I da vidiš, nije uopšte glup: prvo skupio jaganjce,
(oni su pružali najmanji otpor) pa poveo njih, a ono resto, kad to
vide, nemade kud, pa za njima, na jaganjcima svet ostaje (AGNUS DEI,
P.A.). Neki najuporniji, retrogradne snage, (to se sad tako zove) bleje
za njima, tvrdeći da ako pođu za njim, EUROVNOM, da su samo jagnjetina
za evro- trpezu. Jok more, odoše skoro sva: nije to odavno klano, ne
zna šta je nož... Smešno li će biti, ako ispadne da su se spasle samo-
crne ovce...

Ali, da se vratimo mi našem Ješi.

Skapir’o on da ga raja gotivi... Konačno se dohvatio zelene grane,
prihvatio svoju misiju, prigrlio sudbinu, al’ ovi ga otkovali, mislim,
ne priznaju mu prvenstvo, izbor! Okupio se narod oko njega; njihov je,
ipak više veruju svome. Ujedinio ih, prestaju svađe, neki ga čak i
razumeju; za njim, on zna kako, a da ne najebemo opet! Širi se reč o
njemu, uprkos medijskoj blokadi priča ide od usta do usta. Mitinzi
svaki dan, sve više pristalica ga prati. Ubrzo, postaje jasno- vođa je
izabran, i pre ili kasnije, EUROVAN će morati da se pozabavi problemom.

Stvari se dodatno zakuvaše kada grupa odbačenih vođa, već
naviknutih na privilegije koje nosi kolika- tolika vlast, poče da
tužaka Jevrema kod EUROVNA da je on ustvari započeo revoluciju, i to
bez boje, ukusa ili mirisa, nego pravu, u kojoj bi se stvari mogle čak
i promeniti, što je, jel’te, opasno i nedopustivo, a i nazadno, sa
primesama fašistoidnosti, a o nacionalizmu da i ne govorimo.
Kontrolisane promene, to može, ali ne tako populistički; k’o da je
narod nekad pa znao šta hoće! Nije, brate, to ni u našoj tradiciji, a
ni demokratski: polako, pregovorima, treba doći do konsenzusa oko
ključnih pitanja. Možda naši unuci pomru od starosti dotle, ali, treba
pokazati političku zrelost i strpljivo tretirati probleme.
Takve pritužbe nemalo zabrinuše EUROVNA... Imajući kuda, on se
obrati svojim poslodavcima, tražeći pomoć i savet, i ubrzo, dobi i
jedno i drugo, jer tako to oni rade (možda bi se dalo štogod naučiti iz
ovoga, P.A.). Pomoć se sastojala od nešto vojne silice, kol’ko da nije
sam i da stekne malo samopouzdanja, a savet je bio sledeći: „ako počnu
da talasaju, udri govna, ali, ako možeš da ih prejebeš da ga oni sami
roknu, to bi bilo najbolje!“

Kao što vam je poznato, u našoj genetskoj šemi, uprkos nauci,
postoji onaj hromozom, (neka mutacija valjda) koji se stara da našu
sposobnost samopljuvanja i međusobnog sabotiranja u korist svoje štete
a tuđe koristi aktivira u momentu kada je to najproduktivnije; i bi
tako...

Na žalbe ovih nezadovoljnika, EUROVAN im predloži da, ukoliko su
zaista lojalni evropskoj ideji i streme ka istoj, to dokažu tako što će
sami neutralisati pretnju demokratskim principima i sveopštem progresu.
On će na sebe preuzeti samo logistiku, to jest, daće da ga se priapsi,
a oni neka ga sude i kazne...

Možda će neki reći da su se slične stvari već dešavale u istoriji;
to su, verovatno, oni isti koji tvrde da je istorija u obliku točka, pa
se kao nešto vrti, i ponovo dođeš na isto. Takvima, mentalno lenjima,
skrećem pažnju na jednu ključnu činjenicu. Naime, nije bitan točak,
nego PUT; točak je samo sredstvo, svrha tog kretanja je preći deonicu,
prostor. Al’, dobro sad, da ne drvim i ja k’o Jevrem...

Dakle, vi koji mislite da ste prepoznali neke događaje i
situacije, mislite tako i dalje; vi koji niste, nastavite u svom
pravcu. POODAVNO već znam da svako uvek najviše ceni svoju pamet, (pa
tako i ja, P.A.) ma koliko pokrića za to (ne) imali. U ostalom, ja ovo
uglavnom radim zbog sebe; moji motivi se tiču mene i moje savesti, a
Vi, dragi potencijalni čitaoci, po nahođenju...

I tako, dok-si-rek’o „Hag“, spetljaše ga... Mis’im, šta reći?
Ispao je kriv i za cunami u Indijskom okeanu, a ispostavilo se da je
direktno učestvovao i u organizovanju i planiranju potonuća Atlantide!
Njegova mreža agenata je donela kugu u Evropu, palila Rim i London,
iako su za to potpuno nepravedno optuženi Neron i neki neznani junaci;
u toku je, kako čujem, proces rehabilitovanja pomenutih, a nepravedno
optuženih.
Završio je epski: kako, nije ni važno. Važno je da je završeno...

Ili, možda, nije? Ja i ne znam, posle svega, a i zabole me. Nit’
sam ga zvao, niti mi je treb’o, a i ovo posle- nije moje... A čujem
neke, kažu: „šta se palite, pa i on je deo igre, nije ni znao da radi
po zadatku, tupča... Iskoristili ga k’o papirne gaće, da bace kad se
unerede!“

Može biti, ne kažem. Sve se nešto mislim: neće ni ovo na dobro, kako
vidim. Kanda, ljudi ne vole takve. Uzdižu ih samo da bi pad bio teži,
spektakularniji; taj prizor je ono što ih tera u tu vrstu pameti koja
ih opremi veštinom da prevare pametnije od sebe, ali tašte i
ambiciozne. Zato, savet, na kraju: ne trčite na čelo, bar ne u ovom
narodu, jer su snajperi uvek na oprezu! A još nijednom nisu promašili,
a imali smo prilike da se upoznamo i sa njihovom tehnologijom; mnogi
je, i inače, obožavaju, impresionira ih ta preciznost...



Ako mene pitate, (a i ako me ne pitate; to je privilegija autora,
koju rado koristim) ja nekako mislim da je preče stado od ovna. E, sad,
to i nije neka mudrost, to znam. Naglašavam to zato što time hoću da
ukažem na grešku u samom konceptu. Ovan predvodnik, vođa, pukovnik,
kralj, Bog; to su sve, manje- više pojmovi koji se kose sa logikom koju
predstavljaju. Kao, nekog slediš, plaćaš mu da te vodi, ovako ili
onako, jer on kao bolje zna šta tebi treba i šta ti želiš. Onog momenta
kad si mu dao tu vlast nad tobom, polazeći od toga da je on bolji od
tebe, pa će te povući za sobom u blagostanje, nesebično ga deleći sa
tobom u znak zahvalnosti zbog ukazanog mu poverenja, otuđio si ga od
sebe i naterao ga u trgovinu u kojoj gubite najčešće- svi.
Bog je, tvrde neki, prvo sebi bradu stvorio. Neki drugi kažu i da
je sve ovo njegovo delo. Ko god da je, mogao je i bolje, barem ja tako
mislim. Ako je tako, i ako je i on kiksnuo na par mesta, a svako pošten
priznaće da je bilo nekih propusta, uprkos nepogrešivosti i čudnim
putevima (ne kupujem u toj radnji, mnogo su skupi, brate!), šta, bre,
očekujete od ljudi? Da isprave njegove greške? Po mojoj matematici, to
ne biva... Pusti vođe, nek’ vodaju jedan drugog; ti vodi sebe. Možda ti
zaliči na haos, al’ i kosmos je, kažu neki, u haosu, pa vidi koliko
potraja. Uči od majstora.

A ni mene ne slušaj; vidiš kako i ja upravo pokušavam da te
usmerim- ne nasedaj. Priznajem, svečano: ja te ovo vodam u krug,
zamantavam te, da se i tebi zavrti, k’o i meni. Zabenavio sam od ovog
bescilja, a dosadno mi samom, pa gledam koga da ja zabenavim. Kako
hoćeš, čitaoče; na volju ti, ako ti je još išta od nje ostalo.

A ne sekiraj se ni za Jevrema, ma kojeg. Gledaj na njega kao na
kockara koji je igrao na sve ili ništa, i puk’o. Tako ti je to,
vlasnici kockarnice nisu sve to pravili da bi bilo lepo kockarima, nego
kome? Jeste, pogodio si. Zato su kockice i kuglice uvek malo baždarene,
taman koliko treba.

I na kraju, kao primedba.

Negde sam čuo da svet napred vode ovi, Jevremi. E, šipak.

Jevreme pravimo mi, sita. Progres je kad ga mi osećamo, a ne kad
nam Jevremi, EUROVNOVI ili njima slični kažu da je sad bolje. Dok ti ne
kažeš da jeste, NIJE! A imaš pravo da lažeš, dokle i oni. To su njihova
pravila.

Kad ti ovo bude jasno, napravićeš prvi korak ka sebi kao vođi,
jedinom Jevremu koji te neće izdati ili prodati, bar ne namerno i bez
pitanja- „je li, bre, pošto si?“

Toliko zasad, dok ne smislim nešto bolje.

2002.

Dragi prijatelju,
Prolaznice mog zivota gledala sam te danas nagnuta nad svojom senom. U seni si u trenutku stvorio 21 cm visi od mene i tako mali u prividenju.Mogla sam te nogom zgaziti kao mrava.Nesto me teralo da se sagnem. Sagla sam se i pomilovala jer ne znam gaziti. Oduvek si ostavljao ponesto iza sebe i nista nije ostalo nezapazeno.Prepoznajem te znakove na svoj nacin i razmisljam da li ih ostavljas ti ili nesto drugo pomazuci mi da te otkrijem do kraja, da ne bih lutala sirinom tvoga duha, da bi se spasila daljih iskusenja. Znas da ja zivim i kada se cini da u meni nesto umire.U mom se telu ljubav bori sa ljubavlju i pobeduje ljubav za zivotom i srecom. Ja suzama ne dam da teku potocima, tuzi zatvaram vrata pred nosom, ja sam razbijac teskih droga svesti i osecanja. Ono sto nije strastveno lepo, prozimajuce do kosti kod mene nema prolaz. Ti to najbolje znas i zato se bojis da ne izgoris do kraja. Kasno je. Korak nazad je nemoguc.Zato se opusti i uzivaj u nitima koje sam ispreplela kroz tebe.Ne opiri se jer ce te one poceti stezati i pucajuci moze te zaboleti to gubljenje unutrasnjeg bujanja.Prepusti se jer si jedan od retkih kom je poklonjeno toliko tananih niti koje i tebi zivot znace.

Tko bi znao rec da si mi bio drag? Mozda neke daleke kise obznane sve sto nas je vezivalo. Kisa je uvijek bila moja saveznica. No... ne idimo dalje nego sto se moze. Za kraj, volim te!

Pouke sa drevnog severa
Isidor ...


04. 02. 2011. pronađeni su svici pergamenata čija se starost procenjuje na 2500 godina, u grenlandskim pećinama okovanim ledom, napisani u mističnom pismu, runama. Ovi spisi otkrivaju nam neobičan i predivan svet paganske misli, nadahnute prirodom i njenom ćudljivošću, i dozvoljavaju nam da na trenutak provirimo u misteriju Hiperboreje i da udahnemo deo tog dalekog sveta. Ovde se nalaze odlomci iz prvog svitka koji je preveden. Tim stručnjaka još uvek mukotrpno radi na restauraciji materijala po kojem je pisano, otkrivajući deo po deo velike tajne. Nadamo se da će vremenom nedostajući delovi slagalice biti složeni i omogućiti nam da dobijemo potpuniju sliku o ovom produhovljenom narodu.






...(oštećeni deo)... jer je on deo nje. Sve je u svojoj suštini jedno.

Kao na polju koje jutro okupa rosom, a bosa stopala se raduju.

Kako prilaziš svojoj ljubavi? Kao srni. Njeno je srce strašljivo.

Kako prilaziš svom protivniku? Krijući veličinu svog mača u koricama.

Ne možeš reći pre nego što nekoliko puta zakotrljaš reč svoju po jeziku svome.

Gost je došao, otvori...(oštećeni deo)... i sa njom neka ode na počinak.

Star jedno vidi a mlad drugo. Ono što prvoga zabrinjava, drugoga zasmejava.

Ne možeš protiv struje vetra, ni vatre, ni vode. Čekaj da se umore sile, jer sile se umoriti moraju.

Možeš biti kao lasta, ona leti visoko.
Možeš biti kao beli medved, njegova je snaga čudesna a glad velika.
Možeš biti kao mesnata riba koja beži od senke lovca.
Ali ti budi kao jastreb.
Sunce je visoko na nebu i srce je radosno. Dolazi oblak da ga prekrije i srce čezne za suncem.

Kada se dete smeje to i starog puni radošću.

Ono što je starome smešno, dete tera u plač.

Uvek znaj: jutro lov lovi. Kad se sunce popne visoko, glad se spušta duboko.

Kao da te kradem...lopovski podmuklo uzimam sa police, između mnogobrojnih sjajnih, kričavo zelenih i crvenih,naglašenih, skupocjenih proizvoda. Trpam te u džep s unutarnje strane debele jakne da budeš što bliže srcu; pažljivo da se ne slomiš; polako da i ne osjetiš.



Ruke skvrčene, slabašne, gramzljive streme upravo tvojoj polici, najvišoj, njasjajnijoj, predalekoj, a ustravljene oči vrludaju okolinom provjeravajući prisutnost slučajnih svjedoka ilegalnog mi čina.



Kao da te uzimam cijeloga, prisvajam tvoje kvalitete i zatvaram šlicom svoga džepa, zatvaram unutar sebe, samo za sebe.



Uživam u tvojoj prisutnosti, u spoznaji da si tu pokraj mene i srce mi titra jače. Adrenalin mi raste sve više i više što li zbog lopovskog čina, što li zbog spoznaje da te napokon imam.



Kao da te lišavam slobode...egocentrično te želim samo za sebe. Navlaženih očiju od oduševljenja te milujem pogledom i nježnosti ljubavnika grlim. Sa strahopošovanjem te otpakiravam, foliju po foliju i nastojim otkriti ti srž, slatkoću i puninu nepredvidljivost dotada nekušanog okusa.



Kao da me grize savjest jer izlazim iz trgovine zadovoljna učinjenim zločinom, zadovoljna što te napokon posjedujem i što si moj, uhvaćen u mali džep odmah pored srca.



Ne želim te otopiti svojom gorljivošću, unakaziti svojom pohlepom, pokvariti svojom narcisoidnošću.



Ti si stajao na polici rariteta, antikvitetnih proizvoda neprocjenjive vrijednosti bez isteka roka trajanja, bez vremneske ograničenosti i sada si moj.



Želim te zadržati takvog, bez greške, modeliranog u rukama najtalentiranijeg umjetnika, sa zlatnim obrubima, posutog dijamantima i safirima...želim te u svoj tvojoj punini i nepredvidivodti slatkoće okusa dotada neosujećenog.



Želim te požljnog, skupog, rijetkog , nedostižnog, za policu višeg od prosječnog...od mene i svih drugih gramzljivih pogleda, suhonjavih ruku, narcisoidnih pohotnika.

Moja si slabost..

Naslanjam glavu na rame otimajuci se kolebanjima i ravno u tvoje mirne ruke!
Osjecam ti dah na celu kako klizi lagano, toplo, odmjerenim izdasima i udasima, smireno! Cujem glas srca i kako zvece otkucaiji, jedan za drugim!
Obujmi me sto jace, a sto njeznije! Uzmi me u svoje narucje kao malo dijete i zastit od nemira!
Znam da je iza ovog bijelog prozora svijet...buje ulice zivotima nekih nepoznatih ljudi. Odzvanjaju glasovi grlatih djevojcica i djecaka izmedju akusticnih haustora. sve bruji od zestine uobicajenih, navikom krojenih zivota!
Sat otkucava evo vec desetu uru... tramvaji cvile, bacaju bljestave iskrice pri skretanjima...umorni kapci se sklapaju slusajuci tvoje umjereno srce i smirene otkucaje. San me odvlaci u tvome zagrljaju.

Volim da mislim o nebu. Ono za mene ima dvostruki smisao.
Najpre, oblaci me uvek opominju na sveopštu prolaznost. Sve što sada ima formu, uskoro će se promeniti a jednom biti i sasvim izbrisano. Po budističkim učenjima, naša istinska priroda može se uporediti sa nebom, a zbunjenost običnog uma sa oblacima. Priroda bude je nebolika priroda našeg uma. Branko Miljković je rekao: Ne postoji nebo koje je plavo, to je samo eksplozija našeg iznenađenja nad prazninom. Oblik je praznina, sve je san. Od pojedinca zavisi u kakvom će svetu biti. Zato je poželjno s vremena na vreme promatrati nebo koje najlepšim jezikom govori istinu o nama.
No, praznina je katkad preteška misao. Tada vidim jedan drugačiji svod - dimenziju u kojoj obitavaju sve propuštene prilike iz naše ravni postojanja, ovoga puta otelotvorene, ostvarene i potpune.
Zamišljam svoj privatni univerzum, sve nedosanjane čežnje i lagodno se utapam u stihovima Dereka Mehuna:

Negde na nebu
Izgubljenih mogućnosti
Životi koje smo mogli voditi
Nalaze svoje ispunjenje.

Već neko vreme najviše volim da sam sam; nije to što ne volim ljude, već neki zamor, zasićenost ponovljenim razgovorima, mislima, događajima. Ne radi se tu o dosadi; ja se najbolje zabavljam sam- kad samo od mene zavisi kako ću provesti vreme.
Sebično?
Bilo bi, da to ikoga ometa u nečemu. Ovako, samo mene "ometa" u tome da mi, kao nekad, drugi troše vreme, često i u najboljoj nameri, na stvari njima zanimljive, a meni, sa proticanjem vremena, sve zamornije i nezanimljivije.
Ne treba dirati u ljudsku samoću, ako niste spremni da podnesete odgovornost za njeno narušavanje, i bar delimično znate šta je izaziva. Nije ona uvek loša, niti otuđenje od drugih; po nekad, ona je samo vraćanje sebi. Poštujte to kod ljudi; kada im je do vašeg mišljenja, ili društva- sami će se javiti.
I ne uzimajte im za zlo...

Što? Zar ti nikad ne poželiš nijemo stajati na kiši? Pustiti hladne kapi da nezainteresirano natapaju tvoju odjeću, sve do trenutka u kom osjetiš da ne možeš suspregnuti drhtaje? Onog u kome nisi više siguran drhtiš li zbog hladnoće ili zbog onog loše prikrivenog osjećaja, gotovo grčevitog nastojanja da stojiš gordo, netaknuto, postojano, kao statua nekog neznanog antičkog junaka nesvjesnog kiše što mu niz obraze lije, nesvjesnog, nezainteresiranog, od kamena hladnog načinjenog...