Poruka Srbima

Opste je poznato da je Bora Corba napravio ovu pesmu citaju naslove dnevnih novina ...

laza ::
1981.

pre 3o godina pevalo se u srbiji i svi srbiju volesmo,hvalismo,bilo nam lepo živeti u njoj,režim bio narodski,sistem pravedan,pravičan,ljudi srećni i bezbrižni.čitajući tekst pesme setih se da bi ona mogla da bude aktuelna i da je izdata 2012 te godine samo je razlika u tome što je sada režim tiranski,nenarodski,ljudi grcaju u bedi,niko nije srećan,svi bi da idu iz srbije.
izgleda da se srbija nije promenila,problemi isti,kriza ista,partizan pobeđuje,problem je izgleda u ljudima,srbima, problem je u ljudskoj svesti.bolje nam bilo i bili smo srećniji uz jedan gramofon nas 20 nego danas uz računar,plazma televizor,5-1 sistem,nokiju c5...mast i hleb bili ukusniji nego pica,hamburger...
čudni smo mi ljudi...

Dakle, broj artificija u našim kućama i stanovima izvor je sreće!?
Lazo, umeš ti to bolje...valjda.

Misliš da je nutriciona vrednost pomenute pice i hamburgera veća od masti iz osamdesetih?
Misliš da je naše detinjstvo bez računara i mobilnih telefona lošije od onog današnjih klinaca koje roditelji moraju terati napolje da vide sunca i vazduha i odbrane ih od divnog uticaja kojekakvih još divnijih sadržaja interneta?
Zar je druženje ljudi makar uz gramofon toliko lošije od današnjeg potpunog otuđenja (odsustva osećaja za druge pre svega) koje nam upravo donose pomenute artificije?

Zar su te "crveni" toliko dojmili da i danas divaniš o njima!?

Васкршњи ручак српске војске у Митровици
Снимљено на Васкрс 1913. године, 9X 12см, браон тон, Народни музеј Крагујевац, ФД 1839.

Цигани који су крали децу, вадили им очи и продавали их по свету
око 1910. годинe 9X 12см, браон тон, Историјски архив Шумадије, Крагујевац, инв. бр."К" 1 //-58)




fotografije preuzete sa drugog foruma

Vidra ::
Цигани који су крали децу, вадили им очи и продавали их по свету
око 1910. годинe 9X 12см, браон тон, Историјски архив Шумадије, Крагујевац, инв. бр."К" 1 //-58)
]

Отуд, значи, оне приче за плашење деце- "украшће те Цигани"...

verovatno...

Vek i po srpske fotografije
Zoran Gluscevic

Pronalazak fotografije (1839) zatekao je srpsko društvo na samom početku njegovog građanskog razvoja. Srbija je posle Drugog ustanka protiv Turaka 1815. stekla neku, više prividnu nego stvarnu autonomiju (...)

Zato je Srbija morala "uvoziti" sve tekovine civilizacije i proizvode tehničkog i tehnološkog razvoja od svojih zapadnih suseda, u prvom redu iz Austrije. Iznenađuje brzina s kojom je mlado srpsko društvo, gotovo u celini seljačko, pokazalo otvorenost prema evropskoj civilizaciji trudeći se da "uhvati korak" s Evropom i nadoknadi ono što je izgubljeno u vekovnom ropstvu pod Turcima. Istaknuti pojedinci koji su se školovali na strani bili su nosioci progresa.



Ono što je Srbija, zahvaljujući darovitim i dalekovidim pojedincima, uspela da postigne u oblasti fotografije, tokom 19. veka može se smatrati pravim kulturnim čudom. Iako još uvek nije postojao snažan i kultivisan društveni sloj koji bi predstavljao masovnu podlogu za uspon i širenje fotografije kao kulturne potrebe, ipak se pojavio niz imena čiji je rad na fotografiji dostigao evropski nivo. To u prvom redu važi za Anastasa Jovanovića (1817-1899), prvog srpskog fotografa koji se školovao u Beču za litografa i grafičara, i tamo je i kupio, tad najsavremeniji, model 3 Pecval-Volgtlander-ove foto-kamere. On je stvorio prvi srpski fotografski panteon najznačajnijih Srba svog vremena. Njegovi portreti srpskih velikana, ali i običnih anonimnih ljudi, predstavljaju najvišu umetničku sintezu stručnog znanja, obrazovanosti, opservatorske moći i vizuelne sposobnosti da se u jednom detalju lica - a to je najčešće oko, po onom nepisanom pravilu da je oko "ogledalo duše" - izrazi ne samo karakterološka osobenost nešto i egzistencijalna dramatika portretisane ličnosti. Velikane srpske prošlosti predstavio je s tako studioznom invencijom da nam ti likovi često ostaju zapamćeni neuporedivo više po ovim portretima nešto po svemu što su o njima zapisali njihovi savremenici. Portretne studije istaknutog političara Tome Vučića Perišića, srpskog vladara kneza Mihaila Obrenovića, najvećeg srpskog pesnika Njegoša, romantičara Branka Radičevića i jezičkog reformatora Vuka Karadžića predstavljaju vrhunac ne samo srpske nešto i evropske portretne umetnosti 19. veka.



Milan Jovanovic pred odlazak u rat 1914.

Milan Jovanović (1863-1944), brat slikara Paje Jovanovića, nastavio je portretnu tradiciju Anastasa Jovanovića. Stekao je fotografsko obrazovanje u Beču i Parizu. Na svojim portretima ostvario je fotovizuelnost visokih estetskih zahteva. Izradio je portrete poznatih srpskih stvaralaca, glumaca i pisaca s kraja prošlog i početka ovog veka (Miloš Cvetić, Pera Dobrinović, Ilija Stanojević, Milorad Gavrilović, Ljuba Nenadović, Milovan Glišić, itd.).


Sledeći uspon srpska fotografija doživela je u vreme oslobodilačkih ratova 1912-1918. godine. Ratna drama kroz koju su prošli ne samo srpska vojska nego i ceo srpski narod dala je maha dokumentarnoj fotografiji najvišeg ranga. Balkanski ratovi 1912-1913. kao i Prvi svetski rat 1914-1918. stavili su na probu stručnost, veštinu i darovitost priličnog broja foto-amatera koji su na izložbama uoči rata pokazali svoje umeće. Vrhovna komanda srpske vojske uvela je foto-službu u srpsku vojsku počev od pukova pa naviše s ciljem da se dokumentuje i sačuva za buduća pokolenja sve što se bude dešavalo u ratu. Zahvaljujući zalaganjima srpskih ratnih fotografa stvorena je autentična dokumentacija o stradanjima i patnjama srpskog naroda kao i njegovoj ogromnoj vitalnosti, koja je na kraju krunisana pobedom. U nizu izvrsnih ratnih fotografa kao što su slikari Dragiša Glišić i Vladimir Becić, Dragiša Stojadinović, vojni sveštenik Šuković, Ljubiša Valić i drugi ističe se Rista Marjanović.


Rista Marjanović, profesionalni fotograf, bio je i foto-reporter koji se stručno novinarski obrazovao u Parizu. Njegove ratne fotografije objavljivali su strani listovi u toku rata, i izlagane su zajedno sa savezničkim na izložbama u pariskom Luvru 1916, u londonskom Muzeju kraljice Viktorije i kralja Alberta, kao i u nizu gradova po Americi 1917. godine.

Ratne fotografije Riste Marjanovića prikazuju sav užas ratnog vihora, koji se kao lavina sručio na srpski narod 1914. godine: umirući tifusari, koji kao senke smrti prate vojsku u povlačenju, razorena sela i gradovi, spaljena ljudska staništa, uništena domaćinstva, razvejana ognjišta, povešani civili, unakaženi leševi, stradanja i strahote vojske i naroda u albanskim gudurama, ali i trijumf patnje i izdržljivosti: vaskrs srpske vojske, pobedničko nastupanje, pobedonosni marševi, poraženi neprijatelj... Sve to, sa bezbroj karakterističnih i neponovljivih pojedinosti, s nadahnućem dokumentariste koga vodi moć kompozicione vizuelizacije, uhvatila je njegova foto-kamera. On je težio, iako se to nije moglo postići sa svakim prizorom, da kompozicionu strukturu, dakle elemenat subjektivne imaginacije koji je estetski kodifikovan, ugradi u prizor, postižući time trajne vizuelne i estetske efekte. On postiže vizuelnu i izražajnu sintezu autentičnosti i prirodne stilizacije i tako dokumentarnost uzdiže do znaka. On je isto tako bio i majstor masovki, preteča reditelja velikih masovnih scena na filmu: vojničku kolonu umeo je da snimi pod takvim uglom koji od nje čini gotovo živo čudovište, te je tako, u ekspresionističkom maniru, učinio vojnu kolonu simbolom rata kao prepotopske nemani. Vizuelnom snagom specifične fotografske izražajnosti dokumentarno je uzdignuto do umetničke ekspresije. (...)

ratni album 1912- 1915


Komunistički sistem uveden u Jugoslaviji i Srbiji 1945. godine uništio je privatni sektor i tržišnu privredu, zbog čega je stradalo i zanatstvo. Fotografija je izgubila pravu profesionalnu podlogu a zamenjena je foto-amaterizmom. Svako se lako i brzo mogao obučiti fotografskom radu, čime je stvorena masovna ali diletantska osnova. Odsustvo velikih profesionalnih foto-ateljea, koji prate u svetu silovit progres u tehnici i tehnologiji, svelo je u Srbiji na minimum mogućnosti daljeg razvoja fotografskog medija, naročito u oblasti eksperimenta i inovacije. Iako je podignut masovni prosek, profesionalno zaostajanje za svetskim razvojem postalo je očigledno.
(...)

''Зар је требало да цео један народ ... народ чији сам и ја син, изгуби слободу — да бих је ја стекао?“

(краљевић Ђорђе Карађорђевић у својој аутобиографији '' Истина о моме животу'')

'' Ја ћу писати  за ум, за срце и за нарави чловеческе, за браћу Србље којега су год они закона и вере.''

Доситеј Обрадовић

''Пијава, Соча, Таљаменто... И данас, после 94 године, имена ових река у Италији подсећају на неке од најкрвавијих битака у Првом светском рату. О страхотама италијанског фронта у јесен 1918. године Милош Црњански пише:

„Петнаест дана падала је киша... Далеко, у магли, савијао се, као трака од свиле, голубијесив, набујао Таљаменто, а у блату, по путу, лежале су стрвине, мртваци и побацано оружје... Знао сам да далеко испред мене, лудо и понизно, гину босански пукови, силазећи у град Удине. Далеко напред, у магли, тутњали су опет топови. Град Удине чекао је опљачкан и празан...”


Црњански је у аустроугарској униформи, с официрским ознакама. Он је само један од песника, европских и балканских, чији живот ће сурово да обележи Први светски рат. Искусивши на самом прагу зрелости сав ужас бесмислене људске кланице, изранављени и разочарани, ти млади, гневни људи, готово двадесетогодишњаци, стварају по свему нова дела у којима је спознаја света сасвим огољена, до горке истине. „Немамо ничег. Ни Бога ни господара. / Наш Бог је крв”, пева Црњански. „То смо Ми! Ми, дјеца крваве Европе!”, узвикује, у истоветној одори, његов вршњак Мирослав Крлежа, називајући топове које спомиње Црњански „гласом покварене европске пробаве”. И најзад поетски исказ још једног млађаног аустроугарског солдата – Душана Васиљева: ,, Ја сам газио у крви до колена, / и немам више снова’’.

„Мене је ађутант пука убацио у један батаљон који је требало да учествује у офанзиви на Србију, али је остао у блату и снегу Срема”, сећао се Црњански догађаја из 1914. године. „Оно што је главно, био сам поштеђен да идем, као аустријски каплар, у Србију. Не верујем да бих то преживео”. Будући песници Растко Петровић и Раде Драинац, тада шеснаестогодишњи младићи, осетиће 1915. године све тегобе повлачења са српском војском ка Албанији. Тај јединствени ход по мукама прелазе и нешто старији Станислав Винавер и Милутин Бојић, који се више никада неће вратити у Србију. Умире 1917. године на Крфу, у 25. години. Исте године у Јонском мору своју душу утапа и Владислав Петковић Дис, песник „Утопљених душа”. Тридесет једногодишњи Милутин Ускоковић, писац романа „Дошљаци” и „Чедомир Илић”, изгубљен од ратне трауме, скаче у Куршумлији 1915. године у реку Топлицу. „Ја хоћу мира; разуме ли та Европа једанпут да ја хоћу мира!”, завапио је Браниславу Нушићу пред трагични чин слушајући аустријске топове.



Велики снови у Малом Бечу

У страшном одјеку топовских канонада настаје већина песама „Лирике Итаке” Милоша Црњанског и његов „Дневник о Чарнојевићу”, као и ратне драме и ратна проза Мирослава Крлеже. Оба писца очевици су свих ужаса руског фронта, Црњански и оног у Италији. Иво Андрић чами по тамницама, затим пише „Ex Ponto” и „Немире”. Сви су отворено противници Аустроугарске чији су војни обвезници и сви болују од исте болести, туберкулозе. Андрић и Крлежа се чак лече у истој болници Милосрдних сестара у Загребу. Туберкулозан је и главни јунак „Дневника о Чарнојевићу” који већ на почетку изговара гласовиту мисао „Јесен, и живот без смисла”. Управо такву јесен и такву судбину доживеће Душан Васиљев 1918. године.''

(...)


izvor

„...Mi smo vas upoznale u najvecoj bedi, u vasoj najvecoj nesreci, pocepane, izmucene, gladne, bez porodice, bez otadzbine, pa ste nam izgledali ipak mnogo i mnogo bolji od naših ljudi. Za poslednje tri godine toliko sam se bila navikla na ta pitoma lica vasih vojnika, na njihove dobocudne i postene oci, na ljude koji tako rezignirano i svesno pustaju da budu varani, samo da bi nasli krov i hleb. Cudna ste vi rasa! Razgovarala sam sa jednim ruskim pukovnikom pre neki dan o tome. On veli da je to osobina svih Slovena. Ako je tako, onda blago ženama i kcerima Slovena. Mi žene najbolje možemo osetiti tu razliku. Zamislite naše ljude koji se plase sutrasnjeg dana i sve ih je strah da će doći dan kada neće imati šta da jedu. Danas gladuju da bi sutra imali šta da jedu; sutra gladuju da bi prekosutra imali šta da jedu, i tako jednako gladuju. Uskracuju sebi svako uzivanje koje nešto kosta, a srećni su kad sutrasnji dan docekaju s vise novca nego jucerasnji. A Vi i vasi ljudi ! Prebrodili ste tako junacki toliku nesrecu, dosli ste gladni, prozebli, pa ipak niste bili ni sebični ni tvrdice… Krf je onakav kakav je bio i pre... Meni čak izgleda da je gori nego pre. Onemeo je, pust, ne peva vise. Vas narod stalno peva, i na to pevanje i taj zagor bila sam se toliko navikla.Zao mi je sto na Vase lepo i duhovito pismo odgovaram ovako ozbiljno i tuzno. Ali ne mogu drukcije. Otkako ste Vi otisli, ja se još nisam razveselila. Ne mislim samo na Vas lično, već na sve Srbe...
To vele sve žene koje žive na ovom malom ostrvu. Otkako su Srbi dosli na Krf, ja ne volim svoju rasu...
Za nas bi bilo bolje da vi niste dosli na Krf, jer nam je sad gore...”
Iz pisma jedne Grkinje




"...od svih tudjinaca koji su se izmenjali na Krfu, najzivlje simpatije stekli su Srbi, i to sa vise razloga: u prvom redu zato što su srpski cinovnici i oficiri, koji su stanovali u varosi, smatrali kao najhitniju duznost da potrose sav svoj novac čim ga prime, nemajuci nikakva smisla za stedljivost Italijana ili Francuza, kod kojih je taj smisao još vise razvijen; sto su srpski vojnici, rastureni po mnogobrojnim malim logorima na ostrvu, uvek veoma postovali žene krfskog stanovnistva, dok su Italijani i Francuzi ponekad postajali heroji iz Bokacovih prica. A naročito su Srbi bili omiljeni sto nijedan od njih nije zeleo da ostane tu, sto je svaki od njih zudio za svojom grudom zemlje u Sumadiji, za svojom kucicom u Beogradu ili Nisu. "
Karlo Sforca

Да ли ће Срби икад постати поново, барем делом, такви...?

od FristajloČet Maj 03, 2012 11:47 pm
Да ли ће Срби икад постати поново, барем делом, такви..?

.
Ako se svakodnevno praktikuje 'domace kucno vaspitanje', onda nece biti problema.

Vidra ::
Ako se svakodnevno praktikuje 'domace kucno vaspitanje', onda nece biti problema.

Тачно.
Но, док год нам децу више учи званично школство, интернет, телевизија и остали медији, нема од тога ништа.

Ma, skolstvo pere ruke od vaspitavanja dece. A opet se desi da 'udju u kucu' sa punim pravom. Deca su neiskustna u zivotnim situacijama, narocito onim koje se odnose na 'njihov privatan zivot', pa su uglavnom zbunjena pred nekim pitanjima koja ima se postavljaju 'u javnosti'.
Izgleda da, generalno, vrlo malo ljudi, cak i ako ima domace kucno vaspitanje, nema osnovni nivo licne kulture.

Vidra ::
Izgleda da, generalno, vrlo malo ljudi, cak i ako ima domace kucno vaspitanje, nema osnovni nivo licne kulture.

Слажем се.
Шта мислиш- зашто?

A verovatno zato sto vise gledaju preko plota, a manje razmisljaju o tome da li je zdravo baviti se stvarima koje oduzimaju energiju.
I opet je manje je empatije, a vise samozivosti...
U stvari, ne znam sta bih ti rekla. Ovo mi je prvo palo na pamet. Ne mogu da kazem da nisam o tome razmisljala, ali nemam pravi odgovor.
Ti znas?

Не у формулисаном стању; више је ствар осећања... Не знам како бих укратко могао то да објасним; мислим да се ту радило о процесу, о много утицаја, који су у садејству произвели тај феномен нестрпљивости и неспособности код људи да не схватају све толико лично. Бити објективан а посматрати себе- то је велика реткост; ваљда, овај суманути индивидуализам, шта ли...

Vidra ::

od FristajloČet Maj 03, 2012 11:47 pm
Да ли ће Срби икад постати поново, барем делом, такви..?

.
Ako se svakodnevno praktikuje 'domace kucno vaspitanje', onda nece biti problema.

Iskreno neverujem,kako stvari danas idu,i ko su nam nazalost uzori, tesko da je ista od one stare casti ostalo...al ne gubimo nadu...dok ne nestanemo...

МЛАДОСТ У СЛУЖБИ ОБНОВЕ

СРБИЈЕ



Добровољци су најбољи синови Србије који знају само за дужности које проистичу из дубоког осећања и пламеног залагања за добро заједнице,нашег Врховног домаћина и нашег народа.

Такве врлине не постижу се касарском обуком,њих ствара и усавршава родитељски дом,школа и живот.А баш на томе је питању југословенска војска положила оружје.Нису знале масе за кога треба да се боре.Изгледа,да су са 1918 годином сахрањени сви идеали за које су гинула најсветлија поколења,јер је лични интерес,од тог времена био стављен изнад општих народних интереса.Зато се југословенска војска тако лако распрштала.

Припадници српских добровољачких пукова нису деца оних грађана Југославије,који су заборавили да свој пород напајају са чистог и бистрог врела славне српске традиције;нису то деца,која су васпитавана у духу међународних организација;то су деца која су однегована у правом светосавском и домаћинском духу.Зато су и могла примити на себе величанствени подвиг спасавања народа и отаџбине.

Такве омладине сећамо се из година које су претходиле ратовима за ослобођење и зато су добровољци ти који обнављају традицију наших хероја из ранијих ратова.

Тешка времена која преживљујемо,збиља дана у чијим догађајима учествујемо,упућује нас да будемо више,него само војници.Мач је последња реч добровољца.Последице противнародног васпитања нанеле су страшне ране народној души.Треба лечити и душу и дух народни од трулежа и спречавати нове ране и када сва средства срца остану безуспешна.Као последње тек јавља се оружје.

Добровољци су ти који ће пробудити и препородити успавани српски дух.

Ништа не траже они од свог народа.Они све дају за добро отаџбине.Помажу сваком коме треба,збрињавају породице својих погинулих и онеспособљених другова,породице ратних заробљеника,помажу избјеглице и нејач.Свакодневно одваја сваки добровољац свој прилог у новцу за ту сврху.

И делом помажу оне којима помоћ треба.На хладној валовитој Дрини многу горку српску сузу утрли су добровољци Четвртог батаљона када је несрећа хиљаде избеглица бацила у топли загрљај Србије.Делом помажу војници нове наше војске онима којима помоћ треба,-на њиви и на дому.Они се свагда труде да буду од користи,све дају од себе за свој народ.Они су пошли добровољно у борбу да и свој живот положе за своје ближње.

Непоколебиви су добровољци на путу којим иду.Онакви какви су били на позну јесен,1941 године,такви су били 1942,1943,такви ће увек бити.Ко јасно гледа,тај не прави данас споразуме на све стране да би их сутра газио;тај увек иде правом браздом,увек право и увек напрес,јер не греши и јер зна свој пут.А добровољци имају јасне погледе на сва светска збивања.Зато им догађаји дају право и признање.

Добровољци не знају за препреке и тешкоће.На њиховом величанственом путу служења свом народу нема опасности пред којима они стрепе.Све ситуације они савлађују снагом духа и добром вољом.И онда,када су ушли у борбу голи и боси,гладни и презирани,они се нису поколебали јер су знали свој пут и његову величину.

Искрено служење српском народу највиши је идеал добровољца.То је циљ њиховог живота коме они подређују све.И онда када по удесу борбе падају,они јуначки гледају смрти у очи и умиру са заветном песмом:

,,завет смо свој ми Отаџбини дали

Да старе славе вратимо јој сјај

Па макар сви до последњег пали

Ми завет свет`испунићемо тај.``



КОСТА МУШИЦКИ



Преузето из:Нова Искра,Београд,март-април,1999.година VII,број 55

Avramova ::Srbi,

Ne zaboravite da ste Srbi, nikada i nigde.

I da hocemo ne mozemo. Vec 22 godine branim i govorim kakva je i ko je bila Srbija i Srbi nekad. Na zalost, takvih vise nema. Otisli su u istoriju.