Kako preziveti veliku tugu?

Otvorih ovu temu jer me je tuga nase drage forumasice L2 donekle podstakla na to...

Mada ,bez obzira na to jesmo li tuzni zbog nama drage - bliske osobe koje vise nema ili zbog prekida i u tom momentu ,kad nam se cini da je ceo svet stao ,ipak moramo odzalovati ,tj.prezaliti je .
Jer jedino tako mozemo gurati dalje.

Sta je uopste tuga?
Ja bih rekla da je tuga jedna normalna ljudska reakcija na gubitak ,emocionalnu patnju koju osecamo kad nam nedostaje neko ili nesto sto volimo.
I da se tuge ne trebamo stideti.

I da ,jos jedna vrlo bitna stvar ,ni jedna tuga nije ista,tj.neki se ljudi brze oporavljaju od tuge dok drugima treba duzi period tugovanja, i zato ,nikad ,ali bas nikad ne usporedjujte svoju tugu s tudjom -jer ,verujte mozete se samo jos vise rastuziti.

Svakome je, kako se kaze, njegova tuga najgora.

Zato bez obzira na to ,tugujemo li ili samo zelimo pomoci nekome ko tuguje ,moramo biti strpljivi.

Tuga je osecaj nemoci.

RINGE ::Tuga je osecaj nemoci.

Ponekad.Da.Ispliva taj osecaj nemoci kad mislimo da smo mogli uciniti nesto da odredjeni dogadjaj sprecomo ili odlozimo,ali smo ipak duboko u sebi svesni da nismo.....da nismo mogli uticati na to.I da je tuga sastavni deo nasih zivota.

slavena ::....kad nam se cini da je ceo svet stao ,ipak moramo odzalovati ,tj.prezaliti je .

Nikad se ne prežali, samo se potisne negdje duboko a uvijek je tu i uvijek je prisutna. Ne postoji recept za zaborav. Gubitak drage osobe je tuga, koja je maltene fizički bol.

Jer jedino tako mozemo gurati dalje.

Moramo gurati dalje, živ se u zemlju ne ide.

Sta je uopste tuga?

Šta je radost, sreća tuga je samo suprotna. pada se u jedno posebno stanje, gdje treba snage i volje za dizanje nanovo i kretanje.
Puno je opasnija od svih ostalih emotivnih stanja.

Ja imam tu jedno drugo mišljenje.Ako se misli na ljubavnom planu.Probam na svaki način da je izbegnem,plačem,klečim,molim,samo da me ne stigne.Ako ne vredi.Ostaje ono najjednostavnije,Dići ruku na sebe.Nije tačno da to rade kukavice.To čine mnogo hrabi ljudi,Na žalost nisam od takvih,nemam herca.Ali ako izgubite stvorenje koje volite,sasvim je prirodno da probate sa samoubistvom.
E ako nemate hrabrosti,onda ćutite ko p... i trpite duševni bol.

A cus Bolje vinom zaliti nego za njom zaliti.

Da.Istina.Ne prozivljavamo svi sve te neke faze ,odnosno ,mozemo ih dozivljavati ,ali razlicitim redosledom.
Jedinke smo za sebe,pa tako i tugu prozivljavamo razlicito.
Tuga - zalost je za nekoga kao plima i oseka ...niz dvojakog procesa....
..sok i tupost ,ceznja i traganje ,dezorganizacija i ocaj ,nakon kojih dolazi reorganizacija.
Dani zalosti ovise i o nizu drugih faktora - je li gubitak bio iznenadan ,je li ukljucivao nasilje ,koliko smo bili vezni za onoga/ono sto smo izgubili .
I tu opet ima dve dvrste tuge ,postoji zdrav i nezdrav nacin zalosti za nekim ili necim - a to je ako se ne guta bol nego komunicira sa drugima ,ne prepustiti se alkoholu ,nikako , nego se krene mozda trcati ,setati...I tu ce se zaista uciniti mnogo vise za sebe i svoj zivot ,a samim tim i za zivote svih koji nas okruzuju i vole. :study:

Nije svaka tuga uslovljena gubitkom.

Tuga jest osjećaj gubitka ( osobe , stvari , situacije , pojave )... Ono se manifestira kod svakoga ponaosob ; odsutnošću misli , povlaćenjem u sebe , suzama ... negiranjem , ljutnjom , okrivljavanjem sebe ili drugoga i sl .
Postoje faze preboljavanja specifičnih tuga , ali način preboljavanja je individualan .

Tuga to nismo mi, vec je osecamo, u ljubavi sam osjetila i dobro i lose, i ne postoji nesto sto me moze izbaciti iz takta da ne budem ono sto nisam, naravno kada su u pitanju, smrti, bolesti bliznjih, covjek mora nekako odbolovati taj svoj dio..tj.nauciti zivjeti sa time...

Balonero ::Nije svaka tuga uslovljena gubitkom.

Volela bih da malo pojasniš. Hvala unapred.

Velika tuga se prevazilazi jer nam život drugačije ne dopušta. Kod nekih je izražena do te mere da je sami, u jednom momentu i prekidaju. Prekid može biti suicid ali i transformacija tuge u prezir i to se uglavnom odnosi na ljubavne tuge.

Ostale velike tuge možda jesu odraz nemoći ali im se ne sme previše zameriti, neizbežne su. Neke stimulišu neke destimulišu. Racionalni ljudi se pre saživljavaju sa činjenicom i tuga pre nestaje, dok kod onih hipersenzibilnih koji "razmišljaju" srcem, može da potraje, da optereti, iscrpi.

Slično je i sa saosećanjem u tuzi.

Sa tugom se susrecem toliko dugo da sam vec poceo da je prezirem ne pridajuci joj znacaj koliki ona uporno zeli da ima. Ona je uvek tu, zulja negde oko srca, otupljuje misli i slabi i ubija zelju za zivotom. A sta je ustvari tuga? Surovo racionalno i sa prezirom mogu da je okarakterisem kao subjektivan, psihicki osecaj suprotan osecaju srece i zadovoljstva, uslovljen biohemijskim procesima u organizmu, delovanjem odredjenih hormona na ( opet odredjene) bioreceptore. Da nije tako, ne bi farmacija pocela da izbacuje carobne eliksire protiv tuge kao sto je famozni AMOREX, pilula protiv ljubavnih jada. Tugu treba jednostavno posmatrati sa gnusanjem, otresti je se i zgnjeciti kao dosadnu vasku.

Ko nije doživeo on ne zna šta je TUGA (mišljeno na smrt najmilijeg ). Posle gubitka nastaje šok koji dugo traje, kada se šok preživi nastupi proces Tugovanja. Čovek vidi i nosi sve crno, s crninom zatvori tugu u sebi. Tuga u nama sazreva uz mnogo, mnogo važnih a i banalnih pitanja. Proces sazrijevanja teče dugo godina, kod nekoga da kraja života. Posle tog procesa prihvati se istina, vrati se smisao, skine se crnina. Sećanje na drago biće nije stalno u našim mislima. Duša umrlog češće odlazi iz zemaljskog prostora, obično pred kišom komunicira sa nama (živim) ali samo kada smo u REM fazi spavanja (dubokim snovima). U REM fazi je kod živih valovanje mozga na takoj frekvenci, na kojoj je moguće opaziti vibracije duha umrlog. I tako proces teče,nastupa stanje kada imamo osećaj da je naš najdraži sa nama (mislim fizički) duhovno i jeste. Kažu, vreme napravi svoje - potisne tugu i sećanja iz svesti u podsvest... ??? Ali to je laž, laž koja služi kao odbrana, naš voljeni ostaje uvek deo nas i uvek sa nama. Proces i dalje traje, pretvara se u žalost .Dragi moji, žalost niti prolazi niti prestaje sve do ponovnog sretanja...

Misko , ovo si tako lepo rekao.
Tuga jeste nesto sto brzo i lako ne prolazi , ali tu opet mnogo zavisi i od nas samih ,neko tugu prihvati za kratak period , shvati tuga ce proci , vreme leci sve ( sto je i najbolje za svakoga od nas da u tom pravcu razmislja ) neko opet nikada.. i tu onda dolazi do razno - raznih problema , zadravstvenih ponajvise, ali i psihickih.
Ali , cinjenica jeste , svi prezivimo.
Kako?! Svako na svoj nacin.
U svemu tome bitno je ne povlacit se u sebe , nego sto vise komunicirati sa ljudima .. nama bliskim osobama , prijateljima.. kretati se .. potrebna nam je ta drustvena podrska.
Nije lako , ali nije nemoguce.

slavena ::
U svemu tome bitno je ne povlacit se u sebe , nego sto vise komunicirati sa ljudima .. nama bliskim osobama , prijateljima.. kretati se .. potrebna nam je ta drustvena podrska.Nije lako , ali nije nemoguce.

Ja tako ne bih umela da izadjem na kraj sa tugom.

Ne zelim da ikoga smaram svojom tugom i suzama, niko mi ne moze pomoci
ni savetom ni toplim recima, uvek se sama sa sobom izborim.

Pomazu mi knjige,citanje,meditiranje. Drustvena podrska, a narocito u Srbiji
( doduse ovde gde ja zivim ljudi smatraju tugu nekom privatnom stvari)
svodi se na zluradost,prepricavanja,uzivanje u tudjoj nesreci.

Taj plezir ne zelim nikome da priustim.

Fraya :: Ne zelim da ikoga smaram svojom tugom i suzama, niko mi ne moze pomoci
ni savetom ni toplim recima, uvek se sama sa sobom izborim.
. . . . . .
Drustvena podrska, a narocito u Srbiji.

Donekle bih se složila s tobom u delu "društvene podrške u Srbiji" ali to ipak zavisi od slučaja. Moja "društvena podrška" su bili moj otac, sestra, brat - moja porodica. Svi smo osećali tugu nakon majčine smrti, svako na svoj način i to je dobro. Naravno, nismo pričali o majci, ali smo bili zajedno, o njoj sada pričamo, s pijetetom.

U stanjima tuge, teskobe, brige kakva god da je, nisam se u stanju usredsrediti na bilo kakvo štivo, ali zato me muzika i slikanje i uopšte kreativnost skoro potpuno odvlače od tog osećanja.

Avramova ::

Fraya :: Ne zelim da ikoga smaram svojom tugom i suzama, niko mi ne moze pomoci
ni savetom ni toplim recima, uvek se sama sa sobom izborim.
. . . . . .
Drustvena podrska, a narocito u Srbiji.

Donekle bih se složila s tobom u delu "društvene podrške u Srbiji" ali to ipak zavisi od slučaja. Moja "društvena podrška" su bili moj otac, sestra, brat - moja porodica. Svi smo osećali tugu nakon majčine smrti, svako na svoj način i to je dobro. Naravno, nismo pričali o majci, ali smo bili zajedno, o njoj sada pričamo, s pijetetom.

U stanjima tuge, teskobe, brige kakva god da je, nisam se u stanju usredsrediti na bilo kakvo štivo, ali zato me muzika i slikanje i uopšte kreativnost skoro potpuno odvlače od tog osećanja.

Oni su porodica,sira ili bliza,nema veze.

Ja negde napisah da imam u svojoj(siroj) porodici dva samoubistva.
I dan danas ( a proslo je i deset-dvanaest godina) uvek ispocetka i zapocinjem
tu pricu jer znam da roditelji to tako zele.

A o ovom komsiluku koji samo ceka da se u susednom dvoristu dogodi neko zlo ,tragedija
nesreca, valjda nije potrebnno da pricamo?

Bila sam na sahrani čoveka koji je umro u poodmaklim godinama. Nikoga nisam poznavala od ljudi koji su bili na pogrebu osim njegovog sina. Čula sam neverovatne priče, da ne kažem tračeve. Znala sam puno toga i baš zato mi je sve bilo prilično odurno sušati. Udaljila sam se od grupe ženturača.

To je primitivan svet koji i ne razmišlja da se isto tako i nakon njih može praviti "pogrebna trač parada". Njima je važno kako im je sada, i to su ta sitna, primitivna zadovoljstva koja, čini mi se, nikada neće prestati.

Čula sam neverovatne priče, da ne kažem tračeve.

To je varijanta 'pricati o svemu sto se desilo'. Pricace i o tome ko je pao u nesvest, na koju stranu, kako se ko obukao... To mu dodje kao bilo koja druga prica o kupovini cipela.

Imam neki trip da ce me muzika u kancelariji spasiti svega sto me okruzuje, tako da periodicno odnesem ono sto mi trenutno prija. U nekom navratu prozvase me da sam 'narodnjacki neobrazovana' pa ja poneh na mojemu USB-u sve sto 'narodnjacki' znam da pevam.
I tako slusasmo, moja Jaca i ja, muziku i ona se rasplaka, kaze podseca je to na njenog tatu. A potrefi se da je i mene okupirala neizdrzivost, pa je pitah:' Kako prezivis kada te spopadne?'
Jaca mi odgovori: 'Ko kaze da prezivim...'

Moram da priznam, moja svekrva jako mi nedostaje, prosto ne mogu ni od fizickog bola da se odbranim, i sumnjam da ce ikada biti drugacije.

Duša mi je na pola....borim se ali nemam dovoljno snage da se izborim.
Znam da sve prolazi, proći će i ovo ali kada? Toliko je prisutna u meni je da doživljam kao fizički bol.

Zivot sve pregazi, pa i tuge, utabana ih u nas. Sa tugom se zivi, reci tu mogu malo da pomognu.

Da, tu si u pravu. Utaba ih u nas, i s njom se živi. I nemaju riječi pomoći, samo vrijeme liječi, nema riječi utjehe mada ih čujemo ali ne dopiru do nas.
Utabaće i ovu kao i mnoge druge.
Hvala Divlja.

Jedina razumljiva velika dusevna patna je gubitak clana porodice, nekog za koga smo krvno vezani. Takodje, smrt dragog i vernog prijatelja.

Ono sto smatram sebe da sam 'sa pola mozga' je to sto me uhvati tuga kada se otarasim osobe koja me uveravala da mu znacim i poduze vreme me drzala 'na ularu'. Zasto posle dugo osecam dusevnu bol, prazninu, neku tegobu koja je tako neprijatna i specificna da nisam u stanju da objasnim?

ZASTO bi me bolela dusa zbog nekog ko je od mene pravio budalu i nestao kao da ja nisam nikada ni postojala..Ko mi nije nista. Ni otac, ni majka, ni dete, ni brat ni sestra... Tudja koska sa ulice.

Kako bi normalna osoba mogla da ocekuje bilo sta dobro od jednog stranca. Mislim na muskarce. Vecini je zena samo predmet za trenutno zezanje. Idu dalje kao da je nikad nije ni bilo.

Muskarci su uvek u prednosti nad zenama. Oni ih mogu imati uvek u neogranicenim kolicinama. Mnogo mladje od sebe. Trce za njima 'k'o ovce na so'.

Дан по дан. Време је ту једини здрав начин.

RINGE ::Tuga je osecaj nemoci.

Neka je i ovo ispravno ali je i prirodno.

Molja rođaka je u jednom trenu izgubila oba deteta, dve kćerke, 17 i 19 godina. Šta se moglo pomisliti nego da će se ubiti, pasti u tešku depresiju i sl. a sve imajući u vidu da joj je detinjstvo uz maćehu bilo prilično haotično pa joj je rođenje kćerki donelo ogromnu radost i konačno nešto što je nadomestilo njene patnje u detinjstvu. Ipak, našli su se dobri ljudi pa je isplivala bez trauma.

Nakon tragedije, nastavila je da živi u velikoj tuzi, svakodnevno posećujući grob kćerki ali i neuropsihijatra. Vreme je prolazilo i ona se saživljavala sa tom činjenicom. Nakon podosta godina ostala je i udovica.

Danas, u zrelim godinama, ona se u potpunosti uklopila u društveni život, a kao glavna okupacija joj je planinarenje, putovanja i to je postala njena strast. Toliko o njenoj nemoći.