Sta je vas odbrambeni mehanizam?

furija ::ljubav  Ljubav pobedjuje svako zlo

Teoretski si u pravu ali teorija i praksa često nemaju veze....

U pravu si do nekle... Kad god sam uspela da sebe ubedim da se tako ponasam, zastitila sam se i spasila potpuno. Ali.... zaista je nekad i tesko i nemoguce

Kafos con šljivoviski

lako je se zaštititi od drugih, ali kako od sebe?

Lilith ::lako je se zaštititi od drugih, ali kako od sebe?

Prihvati sebe takva kakva si

ne mogu sada da mislim o tome... mislim da sam prihvatila, pa vidim da nisam i tako se vrtim na ringišpilu.
nije to tako lako, niti postoji uputstvo... ne težim savršenstvu ali neke se greške moraju ispraviti.

Pa prihvatanje sebe ne ide preko noći, to je intenzivan višegodišnji proces, zavisno od sposobnosti ali krajnji rezultat je zadovoljstvo sobom...

Mislim prihvatanje sebe znači menjanje ličnog sistema vrednosti, odnosno oduzimanje važnosti onome što nas ne čini zadovoljnim...

Za početak, svaki čovek treba da nauči da prihvata onakvo kakvo je sve na šta nema i ne može imati lični uticaj...

Pa Furijama ne trebaju koltovi

Vera, Ljubav, Nada.

nada je za budale.

DUH 54 ::Pa prihvatanje sebe ne ide preko noći, to je intenzivan višegodišnji proces, zavisno od sposobnosti ali krajnji rezultat je zadovoljstvo sobom...

Mislim prihvatanje sebe znači menjanje ličnog sistema vrednosti, odnosno oduzimanje važnosti onome što nas ne čini zadovoljnim...

Za početak, svaki čovek treba da nauči da prihvata onakvo kakvo je sve na šta nema i ne može imati lični uticaj...

da li to podrazumeva i beženje od odgovornosti za stvari koje nas ne čine zadovoljnima?

Lilith :: da li to podrazumeva i beženje od odgovornosti za stvari koje nas ne čine zadovoljnima?

Ne... mislim baš suprotno, jer odgovornost čini čoveka čovekom...

Evo ti banalan primer, mene plaćenje režijskih troškova za stan, svakako ne čini zadovoljnim ali odgovornost me ne dovodi u dilemu da li ću platiti, već odgovorno plaćam sve troškove i to prihvatam kao i sve na šta nemam uticaj

DUH 54 ::

Lilith :: da li to podrazumeva i beženje od odgovornosti za stvari koje nas ne čine zadovoljnima?

Ne... mislim baš suprotno, jer odgovornost čini čoveka čovekom...

Evo ti banalan primer, mene plaćenje režijskih troškova za stan, svakako ne čini zadovoljnim ali odgovornost me ne dovodi u dilemu da li ću platiti, već odgovorno plaćam sve troškove i to prihvatam kao i sve na šta nemam uticaj

dobro, to su neke stvari koje nemaju veze sa ličnim ne/zadovoljstvom... ono što koristiš moraš i da platiš.
mislila sam na odgovornost prema sebi... da bi sebe prihvatio moraš prvo da se pomiriš sa sobom.

DUH 54 ::
..... jer odgovornost čini čoveka čovekom...

Odgovornost čini čoveka zrelom osobom. Jer, ljudi ima svakakvih, neki nikada ne odrastu.

to i nije sasvim tačno... odgovorna sam prema stvarima komunalne prirode, prema životnim prioritetima naročito, a to mogu biti samo deca... ljudi me često vide kao emocionalno nezrelu i neozbiljnu, ponašam se kao dete, impulsivna sam i hiperaktivna, što je možda više slika karaktera... takođe radim neke stvari koje možda ne priliče zreloj osobi, ali to sam ja. ne pitam koliko košta ako hoću i ne marim mnogo za posledice... ne radim stvari koje me ne čine zadovoljnom, ne trpim nikoga i ništa sem ako ne moram u određenim situacijama, koje su prolazne.
život bi me satro da sam ubila to dete u sebi.

odgovornost prema drugima, koja je po meni bespotrebno breme na koje su neki navikli i misle da bi trebalo zadovoljiti potrebe svih bližnjih na svoju štetu, raditi stvari koje im se ne rade, ili gurati pod tepih i lagati sebe da ih to zadovoljava... to je odraz zrele osobe koja sebe nikada nije prihvatila, već se povinovala tuđim potrebama, a svoje potisnula.
ne može se reći da je neodgovorna, naprotiv, takve su osobe opsesivno odgovorne... tako da to sa zrelošću nema veze koliko sa prirodom čoveka.
a imaš i one koji su se u korenu promenili usled loših iskustava koja su im se obila o glavu, smirili se. pa opet nije samo zrelost u pitanju već i iskustvo.

Emotivno zrelu osobu čini odgovornost prema samoj sebi i svemu onome što za nju znači život.

Lilith :: dobro, to su neke stvari koje nemaju veze sa ličnim ne/zadovoljstvom... ono što koristiš moraš i da platiš. mislila sam na odgovornost prema sebi... da bi sebe prihvatio moraš prvo da se pomiriš sa sobom.

Naravno, pa o tome sam već pisao...

Poenta je u pogrešnom izboru, ličnog sistema vrednosti... Mislim, kako ćeš regulisati psihičko ili emotivno nezadovoljstvo, jer to je očit znak da u nama nešto debelo ne štima...

Ako izvor patnje nije rastanak od voljene osobe, za koji je lek samo protok vremena, meni u svim ostalim izvorima patnje kao anksioznost, melanholij ili neki oblici depresije, samo govori da sam nešto precenio...

I tu dolazimo do naših mogućnosti da racinualizujemo izvor problema i ako patnja nestane, znači da smo problem definisali na pravi način i sa tim delom sebe se pomirili i prihvatili,  kao novu ili modfikovanu vrednost našeg identiteta...

Nažalost za racionalizaciju je potrbna i razumska opremljenost, odnosno određena količina inteligencije sposobna da u skladu sa strpljenjem postavimo sebe na olakšavajuće prihvatljivo pravo mesto

DUH 54 ::


Za početak, svaki čovek treba da nauči da prihvata onakvo kakvo je sve na šta nema i ne može imati lični uticaj...

Joj, Duhu, to je najteze! Nije ovde da pisem. Ima stvari koje nikako ne mogu da prihvatim a trazim celog zivota i NIKAD NISAM NASLA.

Lilith ::nada je za budale.

Pristajem da budem budala samo još da saznam kakvi su oni koji žive bez nade.

Natasha ::Joj, Duhu, to je najteze! Nije ovde da pisem. Ima stvari koje nikako ne mogu da prihvatim a trazim celog zivota i NIKAD NISAM NASLA.

Ne znam na šta misli, ali ako to što ne možeš da prihvatiš a nemaš uticaj, nemam razlog da ti ne verujem, ipak ja sam odavno naučio da prihvatim ono na šta nemam uticaj..

Avramova ::

Lilith ::nada je za budale.

Pristajem da budem budala samo još da saznam kakvi su oni koji žive bez nade.

očekivanja su takođe za budale... i jedno i drugo se manifestuje kroz pasivnost.
nisam taj tip, ne nadam se, već grebem i grabim... i šta treba i šta ne.

DUH 54 ::

Lilith :: dobro, to su neke stvari koje nemaju veze sa ličnim ne/zadovoljstvom... ono što koristiš moraš i da platiš. mislila sam na odgovornost prema sebi... da bi sebe prihvatio moraš prvo da se pomiriš sa sobom.

Naravno, pa o tome sam već pisao...

Poenta je u pogrešnom izboru, ličnog sistema vrednosti... Mislim, kako ćeš regulisati psihičko ili emotivno nezadovoljstvo, jer to je očit znak da u nama nešto debelo ne štima...

Ako izvor patnje nije rastanak od voljene osobe, za koji je lek samo protok vremena, meni u svim ostalim izvorima patnje kao anksioznost, melanholij ili neki oblici depresije, samo govori da sam nešto precenio...

I tu dolazimo do naših mogućnosti da racinualizujemo izvor problema i ako patnja nestane, znači da smo problem definisali na pravi način i sa tim delom sebe se pomirili i prihvatili,  kao novu ili modfikovanu vrednost našeg identiteta...

Nažalost za racionalizaciju je potrbna i razumska opremljenost, odnosno određena količina inteligencije sposobna da u skladu sa strpljenjem postavimo sebe na olakšavajuće prihvatljivo pravo mesto

ah, da, racionalizacija... čini mi se da sam u tome dobra, ponekad i previše.
samo strpljenje malo koči... pokušavaš da rešiš više problema istovremeno i nađeš se u začaranom krugu iz kog nema izlaza. prestala sam to da praktikujem.
svi smo manje ili više podložni i depresivnim fazama i irealnim strahovima... tj oni inteligentniji, zato se ova oboljenja i nazivaju ''bolest inteligentnih''. iako si svestan da pravog problema trenutno nema ili ga ima, ali ne vidiš izlaz, samo bez panike, i to sam uspešno savladala. nećemo si uzyebavati unutrašnji mir glupostima koje veze sa realnošću nemaju... iskrivljena perspektiva. svesna sam toga pri svakoj fazi, kao i preterane reakcije, ali pustim i jedno i drugo da se desi... i vrćem se u normalu u najkraćem mogućem roku.
a nemam ni vremena za takve stvari...

postoji onaj deo koga možda nismo svesni, a to je reakcija koja nije uvek u skladu sa razumom ili emocijom, sa jednim od ta dva svakako će biti u raskoraku... i stoga dolazimo do pokušaja odbrane nečega što nije ni napadnuto. najviše od samih sebe, projektujući na druge.

@Lilith

Uh, taman posla da je tako. Nada je osećanje koje kao i svako drugo nosimo u sebi i ne podrazumeva statičnost, naprotiv. Nema postignutog cilja bez angažovanja ali i bez nade a šta je nada do vera da ćemo uspeti.

Na pitanje novinara lokalne televizije,šta je vaše tajno oružje,Ciga odgovara:
"Moje tajno oružLje je moja majka,karate treČi dan."
I ja se slažem s` njim.